Page 37 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

стао је да занемарује игре својих вршњака. Све се више пре-
давао књизи и науци, а отац га је у том подржавао, набављао
му књиге и учитеље, омогућавао путовања. Чак је и шпански
језик учио код једног старог сефарда, рабина у Смирни.
А кад је, једне зиме, умро и стари Тахирпаша, младић је
остао сам, са знатним иметком, без искуства и ближе родбине.
Велики углед Тахир пашин био му је заштита. Нуђено му је да
се спреми за државну службу, али он је одбијао. За разлику од
својих вршњака, он се никад није отимао за жене и женско
друштво. Али тог лета десило се да је у пролазу, кроз ограду
једне мале и бујне баште, угледао девојку Гркињу. Муњевита
љубав изменила га је потпуно.– Девојка је била кћи малог грч-
ког трговца. Младић је био решен да је узме исто онако као
што је некад Тахирпаша узео његову мајку. Нудио је све, није
постављао никакве услове.
Девојка, која га је два-три пута видела, хтела је свакако
да пође за њега; нашла је и начина да му то поручи. Али роди-
тељи су били одлучно против тога да дају кћер за Турчина, и
тотаквог који је рођен од мајке Гркиње. Сва грчка општина
подржавала их је у томе. Свима је изгледало да им то Тахир-
паша и мртав, сад по други пут, отима још једну Гркињу. Отац
девојчин, иначе ћифтица ситан растом и духом, понашао се
као човек који је, у лудилу, одједном добио наступ неке вели-
чине, јунаштва и жеље за мучеништвом. Ширећи руке као да
га разапињу, он је викао пред својим сународницима: »Мали
сам човек и по угледу и по иметку, али нисам мали по вери
својој и по страху божјем. И волим живот свој изгубити и кћер,
која ми је јединица, у море послати, него је дати за неверни-
ка.« И све тако. Као да су они и та његова вера главна ствар, а
ћерка споредна.
Трговчића из стрме улице није, уосталом, то јунаштво
много стајало. Није му се ни пружила прилика да постане
мученик. Девојку су силом удали за Грка изван Смирне, глуво,
без свадбе, кријући место и дан одласка. Бојали су се да је
Ћамил не отме, али он се већ раније повукао са примљеним
ударцем. Тада је тек право и потпуно могао да види оно што
37