Page 68 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 68
рачуна, понајмање у овај час, овде и овако. Мислио је да то и
говори, а ћутао је. Али су говорила оба чиновника (сад је про-
говорио и онај мршави), брзо, упорно, наизменично.
– Говорите!
– Кажите, биће и за вас боље и– једноставније.
– Реците све, кад сте почели.
– Дакле, са којим циљем и за чији рачун? Засули су га
питањима. Младић је жмиркао одсветлости и једнако бацао
немирне погледе у тамне углове. Тешко се сналазио, не успе-
вајући да добро разабере и одвоји питања. Али одједном при-
мети да му је онај мршави пришао ближе, да је повисио тон и
да му говори ти.
– Ајде, ајде, говори!
Сва се његова пажња заустави на том. Осети се осрамо-
ћен, уназађен, ослабљен и још мање способан да се брани.
Кривица и несрећа и нису у неком његовом »циљу«, него у том
да човека доведу (или да се сам доведе) у положај да га о том
испитују, и још овакви људи– хтео је да каже. И мислио је да
то говори, а ћутао је.
Тако је то ишло и трајало дуго. Негде у току те ноћи
изван времена које сунце одмерава својим изласцима и залас-
цима и изван свих људских односа, Ћамил је признао отворено
и гордо да је истоветан са Џем-султаном то јест са човеком
који је, несрећан као нико, дошао у теснац без излаза, а који
није хтео, није могао да се одрече себе, да не буде оно што је.
– Ја сам то!– рекао је још једном тихим али тврдим гла-
сом којим се казују пресудна признања и спустио се на столи-
цу.
Дебели чиновник је устукнуо наглим, нехотичним покре-
том, и заћутао. Али онај мршави као да није осетио ништа од
тог свештеног ужаса пред човеком који се очигледно изгубио и
тако се заувек ставио изван света и његових закона. У својој
тупој и кратковидој ревности мршави полицајац се полакомио
да искористи слободно поље које му је његов паметнији друг
оставио. Постављао је нова питања, са намером да извуче из
младића признање да је у Смирни ипак постојала нека завера.
68