Page 73 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

– И кад ми ко овако каже »Имала је дивне очи«, мени се
лепо смркне. Какве очи, ћорав ти ходио! Кад погледаш та два
ока, ти и не помишљаш на ова два видела што сваки од нас
носи у глави, него на два небеска поља од сунца и месеца
сеновита. Каквих звезда и облака, каквих чуда има на та два
поља! Јадан адешу! Гледаш, и камениш се и топиш се. Нема
те! Зар то само »два ока«?! И она, дабогме, гледају, али то је
најмање, то им је последње. Очи! Шта је ово мало очију у гла-
ви што носимо и што нам показују да потрефимо у врата и да
не пронесемо кашику мимо уста? А шта су она два чуда небе-
ска? Ту поређења нема. То се једном десило на овој земљи:
једном па никад више. И боље је. Мање муке и жалости. Такве
очи не би требало да умиру као и остале, или не би требало да
се рађају на овај свет.
Човек је одједном заћутао. Издао га глас. Из круга није
било речи ни примедби. То је трајало тренутак. А онда је опет
настала нека препирка и смех и збркан жамор изукрштаних
гласова и сочних псовки.
Пратећи мало поиздаље разговор у кругу, фра Петар је
осећао неког иза себе. Кад се окренуо да пође, пред њим је
стајао Хаим.
На својим шетњама по авлији он тако редовно набаса на
Хаима који, гоњен немиром и сав устрептао, непрестано мења
место. Где год дође са својим завежљајем ствари његова сум-
ња у све и сваког већ га чека ту. Он одмах предузима своје
»мере предострожности«. А после дан-два напушта то место и
тражи нови и сигурнији лежај. При сусретима са фра-Пе-тром
некад прође као да га не познаје, некад га само поздрави
лаким покретом главе, значајно трепћући очима, а некад при-
ђе и разговара слободно, док се опет нечег не присети и не
крене даље.
Тако је и сад сам стао поред фра-Петра и сам почео раз-
говор о човеку са промуклим басом. И ту је већ све знао:
То је човек ниског порекла који је својом великом снагом
и својом умешношћу доспео у друштво господе. Неколико
година био је првак у рвању, познат у целој Турској. Био је
73