Page 72 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

– Их,– буни се промукли бас.– Их, их, какви сте! Само о
тим кафанским дрољама умете да говорите! И само о гадним
стварима! Их!
Настаје објашњавање, из ког бас излази као победник:
сви ућуткавају морнара и траже да бас настави неку причу
коју је раније био започео. И он наставља да прича нешто
узбудљиво и нејасно о некој жени изузетне лепоте, родом из
Грузије, која је овде у Стамболу чуда починила и млада умрла.
– То је такав сој људи. Њена баба је била лепотица на
гласу. Цео Тифлис је полудео за њом. Јесте. Склонили су је код
рођака у један заселак, подаље од Тифлиса. И по њој се тај
заселак и данас зове »Седам носила«, а пре тога се звао друк-
чије, не знам како. Јер због ње и њене лепоте пало је за пола
сата седам мртвих глава око њене куће. Побили се просци и
отмичари. Три се породице у црно завиле. А она умрла од
жалости. Није венула полако, него као мразом покошена.
Преконоћ. Али ни умирући није хтела да каже кога је она
волела, ни да ли је тај дотични један од оних погинулих или је
међу живима. Ето, од те своје бабе наследила је лепоту, стас,
очи...
– Јесте– каже неко из круга– то се зна да Грузијанке има-
ју дивне очи.
– Шта се зна? Откуд се зна? Шта знаш ти, слепац, о тим
пословима?
– Што да не зна? Као да си ти сам на свету!– буне се неки
гласови.
– Не прекидајте човека, нек прича!– траже други.
– Причај ти, адешу, и не осврћи се на којекога.
Крупни човек, крупна гласа, са гневним покретом руке и
са гримасом гнушања на лицу, одбија.
– Мрзи ме, море, да говорим. Шта вреди причати овоме
слепом кучету?
Али сви наваљују и на крају га, као увек, некако умирују,
тако да наставља причу о жени из Грузије и њеним очима, још
увек киван.

72