Page 70 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

оног што је потребно. У том случају несрећни Тахирпашин син
већ је у гробу. А такав гроб, са белим каменом без натписа, не
говори ни о чему, па ни о царевима ни њиховим споровима и
борбама са супарницима.
Тек кад је испричао све до краја, Хаим се опет присетио
»опасности« које га окружују и без опраштања, бацајући око
себе испитивачке погледе, отишао даље, трудећи се да изгледа
као човек који без циља сета по пространој авлији.
Фра Петар је стезао зубе од неког горког гнева на своју
судбину, на све око себе, па чак и на овог невиног Хаима и
његову вечиту потребу да све сазнаје, преноси и распреда до у
танчине. Стајао је једнако у месту и брисао остуденео зној са
чела. Гледајући са несналажењем сиву, утабану земљу и беле
зидове пред собом као да их први пут види, осети како му
целим телом иде хладан и танак талас страха. Да га не стану
испитивати због разговора са Ћамилом и да га тако и по други
пут не увуку невина у бесмислену истрагу. Истина је да је овај
Хаим поремећен човек и да види опасности и где их нема, али
све може бити.
Брзо затим ту помисао потисну друга: шта се могло деси-
ти са Ћамилом? Сад га опет нека болна врелина испуни свега.
Тешко сажаљење које се не да подносити овако у непомичнос-
ти и потпуној неизвесности. Осети силну потребу да промени
место, да види и чује друге људе, који су далеко од ових
замршених, тамних прича из Смирне; да види људе, ма какви
били, само да су изван ове безумне мреже коју плету, затежу и
мрсе између себе болесници сишли с ума и царски полицајци
без душе и памети, а у коју се и он ни крив ни дужан, ево,
нашао уплетен.
Кренуо је низ авлију пут заклоњених углова и сенки, где
су, у свађи, игри или шалама, грајале растурене гомиле хап-
шеника.

70