Page 74 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 74

војни  набављач,  власник кафана, па  посредник  у  свакојаким
          пословима.  Велику  је  пару  тај  преко  руке  претурио.  Иначе,
          коцкар  и  пијанац  и  нарочито  женскар.  Тако  је  ухватио  неку
          болест.  Никад  није  био  чистих  руку  ни  разликовао  своје  од
          туђег, али некако му је пролазило олако док је био у снази и
          памети.  Има  две-три  године  да  је  стао  да  пада  све  ниже  и
          ниже,  почео  да  губи  сваки  рачун.  Жене  му  испиле  мозак  и
          оронуо снагом. Најпосле га његово некадашње друштво пусти-
          ло  низ  воду.  Помешао  се  са  најнижим  криминалцима.  Тако
          као  вишеструки  банкрот  и  варалица,  и  доспео  овамо.  Тек  је
          други месец даје ту, под истрагом, а лепо се види како из дана
          у дан све више опада и како му оно мало памети лапи. Више
          не  разликује  оно  што јесте  и  што  може  бити  од  оног  што  не
          бива. И само о женама говори. То је болест. Он, очигледно, не
          би  могао  ни  замислити  да  може  негде  бити  женске  љубави,
          љубавне  страсти  или  само  помисли,  а  да  он  не  учествује  у
          њима. И топи се и нестаје као парче шећера у води. Од нека-
          дашњег силеџије и расипника није остало готово ништа до ово
          празно препирање са  докоњацима  и стална потреба  за  гово-
          ром и причањем. У последње време све је осетљивији, некако
          се истањио и профинио. Причање му је све живље и богатије.
          Његова некад чувена гласина сад је промукла, стално узбуђе-
          на и тронута, на местима са сузним, грчевитим прекидима које
          он узалуд заташкава и маскира својим издирањем на оне који
          га окружују.
               –  Тај  не  може  више  да  не  говори.  Попустили  обручи  и
          видите да цури на све стране. Готов је!
               Сигурним,  повишеним  гласом,  готово  весело,  причао  је
          Хаим и даље о свему и свачему. Али онда се одједном тргнуо,
          погледао  као пробуђен  око себе, трепнуо  са  оба  ока,  дајући
          тако сабеседнику тајанствен и неразумљив знак и без поздрава
          отишао даље спорим кораком, оборене главе, као човек који
          тражи што није изгубио.
               А фра Петар продужује своју шетњу низ Авлију, до неког
          другог круга, питајући се има ли игде разумна човека и разго-

                                          74
   69   70   71   72   73   74   75   76   77   78   79