Page 118 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 118
Svi dugujemo lepoti, samo se grubi i neosetljivi ljudi otimaju toj obavezi i neće da plate
svoj dug. A stoga drugi ljudi, mekši i blagorodniji po prirodi, plaćaju više nego što duguju,
često i više nego što mogu i što bi smeli. Međutim, i one rđave platiše ne učine od onog
što su uštedeli ništa dobro ni razumno.
*
Ne mrzim nikog; osim one koji mrze druge ljude, i još, ponekad, one koji preziru umetnost.
*
Jedna misao, zato što je usamljena i prkosna i zanimljiva, još ne morabiti ni originalna, ni
39
tačna.
*
Ponajčešće se dešava ovo: kad ja živim i uživam u životu, moje delo spava mrtvim snom i
samo ponekad bunca u snu; a kad ja stradam, ne živeći, živi i raste moje delo, hraneći se
mojim stradanjem kao zemljom crnicom.
(6. XI 1948)
*
Ako ne znamo značenje neke reči ili nam ono nije jasno, to ne znači da ga ona nema; isto
kao što jedna reč može da znači drugo i da kazuje više od onog što mi o njoj znamo.
*
Humor koji ništa ne stoji, ništa i ne vredi. Humoristi „niz dlaku“, humoristi po porudžbini i
ne zaslužuju to ime. Iza njihovog humora nema ni napora misli ni uzbune osećanja, ni
ogorčenja, ni žalosti, ni protesta ni rizika. Ali čemu nabrajati? Nema ničeg. Ili bolje, ima,
negde u mračnoj dubini i njima samim nevidljiv, nerazmrsiv kompleks od zavisti, računa,
sadizma, čapkunluka i maroderstva. Oni u stvari imaju dve vrste humora. Prvi je javan i
glasan, tj. štampan, a drugi je tajan i prenosi se šapatom, ako uopšte pređe usne. Prvi je
uperen protiv onih od kojih im ne preti ni najmanja opasnot, za koje znaju da se neće ili da
se ne mogu braniti ni svetiti. Drugi je protiv onih za čiji račun objavljuju prvi. A u svemu
40
tome „humoristi" nalaze, još kako, svoj račun. I moralno i materijalno.
*
Kazana na južnom narečju, svaka stvar izgleda ne samo nešto duža nego, ako je tužna, i
nešto tužnija.
(Sarajevo, 10. III 1951)
*
Kud ide čovek sa svojom mišlju o sebi i životu, i svojim osećanjima sveta i pojava u
njemu? - Tako se pitam gledajući u Parizu izložbe savremenih slikara. Ovo je, čini mi se,
veći skok nego onaj koji je učinjen od ukočene slike na pokret i od plitkog reljefa na
oslobođeni lik sa svima dimenzijama.
