Page 119 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 119

(Pariz, 1951)


                                                            *


       Nered mladih sredina, koje su još u rastu i razvijanju, liči ponekad čudno na ruševine
       procvetalih i potonulih kultura, zaraslih u grmlje ili napola utonulih u pustinjski pesak. -
       Tako se ekstremi dodiruju.

                                                            *


       Mrtav umetnik ima veliko preimućstvo nad živim, koje se sastoji u tome da mu ljudi bez
       kolebanja poklanjaju svoje poverenje. Od svih mogućih namera koje je on mogao da ima
       u svom radu ili u jednom od svojih dela ili u nekoj pojedinosti jednog dela, ljudi uzimaju
       uvek onu najbolju, najplemenitiju i za njega najpovoljniju. Kod živog umetnika često je
       obrnut slučaj.


                                                            *

       Treba se čuvati rimovanih istina i s nepoverenjem primati i njih i one koji ih prave ili suviše
       često upotrebljavaju.


                                                            *

       Za mene je najbolje kad ja pišem a ne govorim, i kad se o meni ne piše i ne govori.


                                                            *


       Kad isključim telefon, da bih mogao mirno da radim, ne osećam se sasvim dobro ni
       lagodno. Čini mi se da sam nešto propustio, da sam se o nekog ogrešio i da mir do kojeg
       sam tako došao nije prirodan, nije onaj pravi i zdravi mir koji je potreban za rad. Nešto
       slično kao kad uzmem prašak za spavanje pa spavam, ali znam (i u snu znam) da moj
       san nije ono što treba da je san u životu zdravog čoveka.

       Onda opet uključim telefon i, ometan, radim rastrgano i na prekide, ali bolje.


                                                            *


       Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: „Oteto od života,
       moga i vašega.“

                                                            *


       Ima mnogo osetljivih, i slabih ljudi koji celog svog veka očekuju i žele neki svoj potpun i
       konačan obračun sa životom, sa društvom, sa ljudima oko sebe; maštaju o njemu mnogo i
       stalno, pokušavaju često i na razne načine da ga izvrše i, naravno, nikad ne uspevaju;
       troše u to najbolje snage i najlepše godine; propuštaju sve prilike da ma šta stvarno i
       korisno urade, i na kraju, postavši zbog toga smešni i svima dosadni, nestaju zajedno sa
       svojim uzaludnim i neprirodnim snom.

       Samo poneki od njih, koji je pored toga i umetnik, uspeva ponekad da od svog jalovog
       maštanja i od svog nerešljivog spora sa životom i od svoje nesposobnosti da ga reši,
   114   115   116   117   118   119   120   121   122   123   124