Page 117 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

oko ušiju mi, kao teške pčele, zuje reči, bezbrojne, verne i tačne koje savršeno izražavaju
ono što gledam i saznajem.

I onda, sve odbacujem odjednom, dižem se i odlazim, sa muklim ćutanjem u sebi i
prazninom pred očima.

*

Pravo govoreći, ja sam uvek najviše želeo jedno: da sve što vidim mogu da opišem i da
sve što osetim umem da izrazim.

*

Sve češće se dešava da zaboravim lepu sliku ili novu misao koje mi noću iskrsnu u svesti.
Pre je to bilo isključeno. Po nekoliko dana mogao sam da nosim u sećanju svaku
pojedinost, ne beležeći ništa na hartiji.

*

Ništa lepše ni dublje, ni beznadnije, od narodne mudrosti u drevnim izrekama i stihovima!
Ona je svirepa fatamorgana naše savesti; ne čujemo je i ne shvatamo dok god ne učinimo
protivno od onoga što ona uči, ali tada se odmah javlja da zajedno s nama nariče nečujno
nad onim što smo ludo i nepovratno izgubili.

*

Samo čiste i velike stvari bi trebalo pisati. A za to treba imati zdravu krv, pravu misao i
dosledan život.

*

Tragika lepote je u tome što ne može da ne postoji a ne može da traje i da se drži.

*

Koliko je duboko i kako drevno nepoverenje koje oduvek pokazuju svi „ljudi od posla“
prema mašti i svemu što dolazi od nje! Sveštenici, vojnici, trgovci, političari, naučnici - svi
su njeni neprijatelji, i svi je iskorišćuju.

*

Mislim da mi nikad, ni približno neće poći za rukom da izrazim lepotu koju imaju obične
radnje, sitni događaji i male radosti svakidašnjeg života, gledani kroz jednu veliku brigu ili
žalost koja nam trenutno zaklanja svet.

Kroz nedogledne brige i napore izgledaju radosti života savršeno i zanosno lepe. I kad
bismo, posle, kad brige minu i napori prestanu, mogli istim očima da ih vidimo, bili bismo
potpuno nagrađeni za sve. Ali ne možemo.

*