Page 114 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 114

*


       Ako nas ništa drugo nisu naučili skupi život i burne mnoge godine, jedno jesu: da se
       praštamo. Bez reči, bez drhtaja, ne trepćući, suva oka, mirne ruke. Poslednje što mogu,
       veran sebi, da učinim u tvoju slavu, to je da se tako rastanem i s tobom, svetlosti, drago
       ime, jer u tebi su sva dobra i sve lepote, i ti zaslužuješ svaki napor i svaku žrtvu. Nije
       pravo ni voleo zemaljsku svetlost onaj ko ne ume da podnese bol rastanka!

       Zbogom!, kažem, bolje reći mislim, jer nemam kome da kažem, niti ima koga da me čuje,
       a svetlost još ide kao reka koja je tamo na izvoru već usahla, ali još teče. Zbogom! A
       svetlost otiče u tišini, jer je zamro i zvuk, drug koji je tako često prati. Nestaje. Ima je još
       samo u mom osmejku. Zbogom! Biće svetlosti, biće još očiju.


                                                            *


       Neefikasnost čoveka dinarskog tipa! (Oprostite mi varvarizam „neefikasnost“, jer ja ne
       mogu da ga sam sebi oprostim.) Time hoću da kažem: njegova urođena nesposobnost da
                                                                               38
       lepo ihrabro započeto delo dosledno i dostojno privede kraju.

                                                            *


       Nastojim da se setim da li je ikad bilo vreme kad sam bio potpuno bezbrižan i slobodan,
       kad sam učestvujući u razgovorima ili zabavama, bio zaista sav u njima, celom svešću
       prisutan; i ma koliko naprezao sećanje, ne polazi mi za rukom da se takvog vremena
       setim. Da, bilo je trenutaka, ali nikad toliko njih da bi se mogli nazvati vremenom. A inače,
       ja sam gotovo vazda, pored onog što radim, govorim ili slušam, bio u svakom trenutku
       svestan svoje brige, svoje skrivene muke koja me je nevidljiva tištala, uporedo sa
       strahom: šta će biti kad sa njom ostanem nasamo. Ta briga je menjala ime i oblik i težinu,
       ali potpuno iščezavala nije nikad, jedna je smenjivala drugu kao straža stražu.

                                                            *


       Ne samo sa poznatim ljudima, ne samo kad je reč o javnim, opštim ili delikatnim
       poslovima, nego i kad sam među nepoznatim svetom i kad se razgovara o običnim, sitnim
       stvarima svakodnevnog života, ja ne volim, ne umem, da raspitujem, da tražim podatke i
       da donosim sudove. Ja o ljudima znam samo ono što oni hoće da mi kažu ili što slučajno
       saznam. A o ljudskim stvarima sudim sporo i teško, sa mnogo za i protiv, često i menjam
       svoje sudove, a konačan, pun sud donosim mnogo docnije, često ga ne donesem nikad.

       To je protivno od većine mojih zemljaka.


                                                            *


       Kao pesma.

       Bezimene melodije ljudskog hoda i govora i šuma vetra, vode i lišća dopiru do mene kroz
       otvoren prozor i kidaju gluvu tamu neodređenih noćnih sati. One su žive, bogate, jasne,
       kao glas samog dragog života, te bezimene melodije.
   109   110   111   112   113   114   115   116   117   118   119