Page 174 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

I pre sam patio. I pre sam se noću budio proklinjući svoje nagone i postupke, i bolno
želeći da izbrišem ono što se izbrisati ne da, i da budem onakav kakav nisam i ne mogu
biti. I pre je toga bilo, ali tada sam bar mogao da pišem. A sada osećam kako se u meni
diže odvratnost pri samoj pomisli da nešto o tome zapišem. Grči se i savijaj, i ćuti!

*

Pre nego što sam seo da zabeležim to što mi je u tom trenutku na um palo, i što mi je
izgledalo vredno da se zabeleži, pomislio sam koliko godina već pišem tako svoja
zapažanja, osećanja i pomisli, kako mi je to prešlo već u naviku i kako nisam uvek siguran
da li beležim zaista svoju misao ili neku davno pročitanu ili čuvanu, u svakom slučaju
nesvesno pozajmljenu. U meni se, dalje, javila sumnja u stvarnu vrednost tih „misli“ i u
slučaju kad su zaista moje, naročito u tom slučaju, a zatim nova sumnja u važnost takvih
zabeležaka uopšte, kroz vekove i naraštaje. Učinilo mi se odjednom da bi lepše,
pametnije i poštenije bilo zadržati takvu pomisao ili zapažanje za sebe, i da bi se od takvih
prećutnih misli mogla stvoriti u čoveku mala riznica, kao neka nevidljiva zlatna podloga
njegovih običnih reči i svakodnevnih postupaka, koja bi mu davala snagu i dostojanstvo
pred svetom i u njegovim rođenim očima.

Misleći o svemu tome, zaboravio sam na svoju „misao“. Umesto toga zapalio sam
cigaretu i sa prvim dimovima oduvao i poslednje tragove svoje malopređašnje želje da
nešto zabeležim.