Page 173 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Samo u Španiji i na Balkanu mogu da se vide takvi nemilosrdno rastrgani i nagriženi
predeli u kojima svaki, i najveći i najplemenitiji, ljudski napor izgleda nemoćan, uzaludan i
unapred osuđen na neuspeh. Zidovi i tornjevi pokazuju viši ukus, red, bogatstvo i smišljen
čovečiji napor. A sto koraka dalje diže se kamenjar, pomešan sa nekom i zlom i posnom
zemljom jalovicom iz koje niče samo uboga i nevesela šikara bez boje, bez koristi, bez
lepote. Hiljade ovakvih dela kao što je ovaj dvorac-manastir Filipa II ne bi mogle prekriti i
oplemeniti beskrajnu pustinju koja se stere u nedogled. A pomisao na ljupke i pitome
zemlje koje sarađuju sa čovekom i pridružuju se njegovom naporu a ne leže ovako kao
večita kazna i nemo prokletstvo, izaziva u nama želju da bežimo glavom bez obzira, ko
58
deca u bajkama, plačuči i dozivajući ni sami ne znamo koga u pomoć.
*

Ja bih mogao s pravom kazati da sam vek svoj proveo u književnom poslu, uzimajući tu
reč u najširem smislu. I onda kad sam malo pisao, ja sam bio sa obe noge u književnosti.
Otkako znam za sebe, uvek sam razmišljao o književnim temama, književnim pitanjima,
neumorno tražeći književni izraz za svaki svoj doživljaj i svaku svoju misao. A poslednjih
dvadesetak godina to je moja prva briga i moj glavni posao. Ja se na to ne žalim.
Naprotiv, kad čitam ili slušam o tome kako je neko svojoj umetnosti žrtvovao svoj mir,
svoju sreću, ceo svoj život, meni to zvuči kao romantična priča bez svakog stvarnog
osnova. Jer meni se uvek činilo obrnuto, da mene umetnost dariva i obogaćuje. Rad na
umetnosti izgledao mi je uvek lakši i lepši od najlakše i najlepše igre; nikad se u meni nije
javila pomisao da to ja njemu nešto žrtvujem.

A neki dan sam, posle toliko godina, prvi put pomislio da bi, možda, moj život bio ne samo
lakši i prirodniji nego i mirniji, praviji i dosledniji da se nisam od mladićkih godina predao
književnosti. Možda. Ali to se ne bi moglo nikad sigurno utvrditi. Na stranu što ne vredi
ispitivati šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo.

*

Niko od nas ne zna šta je od onog što doživljujemo i zapažamo stvarno i stalno, a šta
sporedno i prolazno, šta bledi i nestaje zauvek, a šta ostaje živo, iako zaboravljeno i
pokopano u dnu naše svesti. Samo kad nam se desi da po nuždi, sticajem prilika,
ostanemo sami sa sobom, napušteni od ljudi, iznevereni od stvari koje smo voleli, zgađeni
nad svim tim, ili kad nas izuzetni udarci bace odjednom iz struje života na ivicu smrti, tada
naša svest o životu postane za nas jedina stvarnost i njena igra, kao tok krvi naše, jedini
život, a njene uspavane i pokopane slike - jedini doživljaji.

Tada se jave likovi iz dubine mutnih bezimenih voda te naše svesti, i otpočnu da žive i
delaju. U tim slikama, kao u snovima, svaka pojedinost je logična i stvarna, ali ceo sklop
je zamršen i nejasan do besmisla. Likovi su iz našeg sećanja, ali život i igra kojima oni
žive i kreću se pred nama njihovi su, i niču i razvijaju se nezavisno od nas. Izlaze iz tame i
gube se u magli.

*

Ja i sada primećujem i posmatram stvari i likove oko sebe, oni me još privlače, ali na drugi
način: ne stoga što ih želim i što su mi potrebni, nego po tome kakva osećanja u meni
izazivaju i šta o njima mogu da mislim.