Page 170 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 170
U pozivu pisca postoji jedna strana, lična i stvaralačka, koja će uvek biti slobodna,
predmet isključivo piščevih sklonosti, njegovog porekla i razvitka i njegovog odnosa
prema svetu promenljivih pojava. Druga strana pripada opštoj društvenoj i kulturnoj
aktivnosti zajednice u kojoj pisac živi i radi.
Ovo tvrđenje izgleda protivrečno i sastavljeno od dve nepomirljive stvari. I jeste. Ali zar je
56
to jedina i poslednja protivrečnost i nepomirljivost u čovekovom životu?
*
Poređenje treba da je oštro kao sečivo brijača.
*
Treba biti živ i zdrav da bi se u pisanju moglo biti tužan i očajan, jer bolesnici o tom ne
govore, a mrtvi ćute.
*
Čudnovata i naročita vrsta humora koju često susrećete kod ljudi u Bosni i Hercegovini.
Oni svoje šale kazuju ozbiljna, nepomična lica. A te šale su tako bliske nimalo šaljivoj
istini da ih je teško raspoznati i prihvatiti kao šale.
*
Ništa ne podstiče u nama rad naše mašte i ništa nije uzbudljivije nego gledati stare
civilizacije na njihovom izvoru koji je odavno presahnuo.
*
U umetnosti ima ljubavi i zanosa, ali nema reda ni stalnosti, niti ih može biti. Samo
trenutno i prolazno, pod maskom sveopšteg i večitog. Ali kako se stvar ponavlja
nepravilnom smenom zanosa i zaborava, obožavanja i odvratnosti, slavljenja i razbijanja
idola, koji uvek i u svakom slučaju izgledaju neprolazni, to opet na kraju izlazi kao neka
vrsta trajnosti, nešto kao večnost koja to nije nijedog trenutka. Služiti umetnosti značilo bi,
prema tome, predati se jednoj istini koja je sva od kratkovekih laži, povezanih neprekidnim
lancem čovekove potrebe za iluzijom, zanosom, varkom i bežanjem od onog što nije i ne
može biti.
*
Bez kraja i konca, raznim povodima, pitanje se postavlja: šta je stil? Stotinu odgovora
postoji, svaki izgleda tačan, a pitanje se ipak ponavlja. Šta je stil?
Kad neko uvidi ili oseti jednu činjenicu kao istinitu i stvarnu, kad joj po svom unutarnjem
osećanju nađe oblik koji nju najtačnije prikazuje i objašnjava drugima, i kad to na
najjednostavniji i najsavršeniji mogući način kaže ili napiše - to je stil kojim se taj čovek
služi i kojim je ta određena stvarnost najbolje kazana.
Stari lekari su, na primer, definisali zapaljenje pojedinih organa ovim rečima: „Rubor et
3
tumor cum calore et dolore.“ Eto, to je primer dobrog stila. Takva definicija stoji pred
nama kao rezultat dugog razmišljanja i strpljivog posmatranja i rešetanja i odabiranja
