Page 171 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 171
činjenica. A uz to, ona je kazana u jednoj rečenici od svega sedam reči. Ta rečenica
kazuje jasno sve što treba i što se može reći o jednoj određenoj pojavi. Osim toga, ona
lepo zvuči, brzo se shvata i lako pamti.
Eto, i to je jedan primer dobrog kazivanja i, posredno, jedan od mogućih odgovora na
pitanje: šta je stil?
*
Muzika zaustavlja vreme. Bolje rečeno, ona je ta koja u najvišem stepenu daje iluziju
zaustavljenog vremena. A osim toga, buđenje i trežnjenje - to strašno buđenje koje u
stopu prati svaku iluziju - kod nje je najmanje bolno i grubo. Ona je u tom pogledu iznad
svih drugih umetnosti. Na kraju, razume se, izneverava i ona.
*
Inflacija reči u pojedincu i društvenom krugu kome on pripada, kao i finansijska inflacija u
kakvoj državi, nezdrava je pojava: ona pokazuje da kod njih vlada nesigurnost i zabuna u
mislima, nered u osećanjima, da kontrola popušta, da volja slabi, da izgovorena reč gubi
od vrednosti, da se njena unutarnja podloga smanjuje. I tada počinje gomilanje reči, kao
patogeno množenje ćelija u telu kod izvesnih bolesti. Nesiguran u ono što hoće da kaže,
čovek oseća da su reči devalvirane, slabe i nedovoljne, i počinje da bira što izrazitiju, što
oštriju reč, da onu koja mu se čini slaba podupire sa dve nove reči, slabe kao i ona prva,
ili još slabije od nje.
*
Na pozornici, u filmovima, i inače, pesnici i njihovi razni tumači izazivaju simpatije i
sažaljenje gledalaca i slušalaca za svoje junake, i to ne samo kad nezasluženo stradaju,
od ljudske zlobe i nasilja na primer, nego i kad su žrtve svoje zaslepljenosti ili svojih
rođenih strasti.
Čudno je to sredstvo u rukama pesnika; ja mu teško nalazim objašnjenje, iako često
razmišljam o njemu.
*
Pisac treba da piše i priča, ali ne da od svog života stvara priču. Oni koji to čine greše i
prema sebi i prema čitaocima, a ponajviše prema istini.
*
Zapisano na stepeništu jednog hrama u blizini Palate careva u Pekingu.
Ja sam morao da sam sebe dozivam i opominjem i budim iz zanosa, da sam sebi
dovikujem da život nije sačinjen od lepote, da se treba čuvati od nje kao od uroka. „Ja ću
otići“, govorio sam sebi, „a lepota će ostati tu gde je. Ovako začaranog i oslabljenog,
uskoro će me opkoliti drugi vidici i svet koji ne štedi nikog a ponajmanje onog koji se
potpuno preda lepoti jednog trenutka, na kraj dalekog sveta.“
*
