Page 182 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 182

Još noću, pre spavanja, javljao mi se taj pogled; u njemu sam, činilo mi se, sagledao nagu
       dušu ovog rumunskog poluseljaka i sav krotki, strpljivi, bespomoćni i bezimeni narod
       uopšte.


                                                            *


       Danas sam na putu između Zemuna i Batajnice naišao na strašnu sliku. U automobilskoj
       nesreći poginula je jedna žena, a muž joj je lakše povređen. Automobil je ležao pored
       puta, zgnječen i razmrskan, a žena ispružena na asfaltu, pokrivena kišnom kabanicom.
       Svet se iskupljao i objašnjavao. Čekali su komisiju i mrtvačka kola.


       Čovek je bio u pedesetim godinama, sed, lepo odeven bečki Jevrejin, koji zbog poslova
       živi već duže vreme u Beogradu. Bio je krvav po čelu i rukama. Strahovito miran, kao da
       nešto važno i spasonosno očekuje. Na pitanja je odgovarao prisebno. Samo svaki put kad
       bi govoreći o svojoj mrtvoj ženi rekao nešto u sadašnjem vremenu („Moja žena je...“), brzo
       se popravljao i menjao glagol u prošlo vreme („Moja žena je bila...“). I to je činio savesno
       kao da vrši neku dužnost prema svojoj nesreći na koju se još nije mogao naviknuti, ali želi
       da pokaže da je potpuno svestan nje.


                                                            *

       „La fuite et le sejour en Egypte sont un mystère qui m’est très cher: il me soutient, il est
                                                                60
       mon modèle dans les voyages et l’eloignement.“

                                                                                               Ch. de Foucauld

       Još jedan od „susreta“ koji daju veliku i iskrenu radost koju ni živi ljudi ni dragi predmeti ne
       mogu da pričine. Ima više od dvadesetak godina da u likovima čoveka, majke i deteta koji
       beže sa svojim magaretom tražim dublje značenje i gledam oličenje ljudske sudbine. Tu
       su u tri ljudska lika predstavljena oba pola i sva tri doba ljudskog života, detinjstvo,
       mladost i starost. Tu je jedna od životinja za koje je naš život vezan tužnom simbiozom.
       Tu je neizvesnost koja prati svaki naš pokret i pogled i sa njom misao o anđelu zaštitniku.
       Tu su zamori i odmori, briga, strpljenje i dosada, i nada u daleku bolju zemlju Misir. Sve to
       da bi se produžio život time što će se dete spasti od strašne smrti. A to dete će, posle
       tridesetak godina, pošto odraste i ispuni svoje pozvanje, umreti još strašnijom smrću od
       koje nema bekstva i za koju nema Misira.


                                                            *

       Jedan mršav, bled čovek, slabo odeven, prljav, nestalna pogleda, sa tragovima
       neodređenog ali vidljivog poroka na licu, sreta ulicama prolaznike i prosi. Ne znam po
       čemu prosuđuje ljude, ali vidim da bira one kojima prilazi. I svakom kaže istu stvar.


       - Molim vas, gospodine, kao boga. Od juče nisam ništa jeo.


       Verovatno da sakupi prilično novca bogoradeći tako. Ali, stalnim ponavljanjem reči o
       svome gladovanju i neprestanom glumom lica, celoga i tela i svih mišića, on je doterao
       dotle da izgleda kao leš i da oni koji stvarno gladuju a ne prose, izgledaju malo bolje od
       njega.


       On boluje od svoje uloge i umreće, pored para, od svoga laganja kao od istinske gladi.
   177   178   179   180   181   182   183   184   185   186   187