Page 183 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Kroz otvoren ali zastrt prozor dolazi svežina i osvaja sobu, postelju i mene. Studen, tanak
decembarski vetrić, iza kojeg se naslućuje sneg. Ne znam pravo da li me ta studen
probudila ili mi nije dala da zaspim. U neko doba osetih da ta struja studenog vazduha
donosi i - miris zumbula. Ne, to nije varka. Što je više odmicala noć i navirao svež vazduh
iz daleka, sve sam jače i jasnije osećao miris cveća. A čim sklopim oči, preda mnom se
otvaraju površine zasejane zumbulima i lalama. Možda sam nekad video takav vrt pa
zaboravio. Jasno vidim crne leje sa pravilno posađenim cvećem raznih boja. U sredini
svake boje, žuta daščica sa imenom cveća.

Tako večeras bdim u cveću kojeg nema i ne može da bude nigde u mojoj blizini.

*

U varoši Kalao, na obali Pacifika, gde su oluje česte i neobično žestoke, postoji priča o
starom pristaništu koje je za jedne bure zauvek potonulo u more. Mornari pričaju da se za
letnjih tišina mogu videti na dnu mora ulice i kuće i ljudi kako sede pred kapijama. A ko
ima fino uho može da čuje i kukurikanje petlova koji dole naveštavaju promenu vremena.

*

Teško je naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa, čista, i kojoj se ništa ne bi moglo
prigovoriti. Ali, s druge strane, ne postoji na Istoku građevina koja, ma kako oronula i
zapuštena bila, nema bar pedalj zelene bašte, ili česmu žive vode, ili samo jednu jedinu
saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke.

To mesto je duša te trošne zgrade. Toga građevine na Zapadu nemaju.

Kad bi u zapadnoj Evropi sa ovoliko nebrige neznanja i neizlečive lenosti zapustili jednu
zgradu do ovog stepena, ona bi zaudarala kao leš i trovala sve oko sebe.

Orijent je divno čudo i najveći užas, jer u njemu granica između smrti i života nije jasno
određena, nego krivuda i treperi.

*

Na uskom balkonu, pred prozorima, pune saksije rascvalog cveća u raznim bojama. Iako
je letnji dan i sunce sija, ovi cvetovi stalno strepe i podrhtavaju na vetriću koji povazdan
pirka dolinom reke. To stalno drhtanje postaje mučno i bolno očima, ali ne mogu da
odvojim pogleda od njega.

Teško je u ovoj zemlji biti i kamen i drvo, a kamoli sitan cvet u saksiji, na visoku mestu.

*

Ni u julskim danima Sarajevo nije bez svežine. Osvane vedro i sunčano jutro. Ali čim
odani i sunce odskoči, pojave se nad Bakijama i oko Trebevića beli oblaci, guste bele,
srebrnaste i sive mase. I ti oblaci, pošto porastu do neke mere, stoje tako povazdan,
nepomični i teški iznad varoši, koja je u punom suncu, i sami obasjani suncem.