Page 187 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 187
Posmatrao sam španske igračice kad izvode neku tešku figuru. Da bi prikrile svoj strah od
uvek mogućeg neuspeha i odvratile pažnju gledalaca od napora, koji nikad nije lep, one
uzimaju masku lakog, ljupkog osmejka. Tako savladaju i svoju zebnju i teški napor, i
zavaraju oči publike.
*
Tri misli na morskoj obali.
1. Na morskoj obali misao je sporija, ređe se javlja, ali zato je finija i oštrija kad se javi.
2. Samo se sa stihijom snega može uporediti stihija mora.
61
3. Kraj mora nema, izgleda, cveta bez mirisa.
*
Kad pupoljak divljeg kestena koji je nabubreo, smolav i mrk, hoće da se otvori, na
njegovoj površini najpre se javi pri dnu bledozelena a pri vrhu slabo rumenkasta razgalina,
slična bledom prvom sjaju svitanja na prolećnom nebu.
*
Kad čovek stigne s mrakom u Mostar, pa se sutradan probudi ne sa prvim zrakom nego
tek oko sedam sati - on tada najbolje može da oseti razliku između svetlosti u Mostaru i,
na primer, one u Sarajevu. Svetlost je u Mostaru elemenat za sebe; ona je snažna, živa,
svuda prisutna, prodorna i svirepa. Od nje su i ljudi ovde vešti i racionalni i u isto vreme
hladni i bezobzirni.
*
Kad zvezde stanu da osvajaju tamnomodro nebo, one se u sve većem broju i sve jače
javljaju i kupe tačno iznad slabo osvetljenog kamenog grada. A na severoistoku, ponad
okrugle gradske kule, naročito su guste i izgledaju kao roj zlatnih pčela oko mrke
62
košnice.
*
Na vreloj pržini, u razgovoru, grupa mladića, domaćih. Reč je o nekom upražnjenom
dobrom mestu.
- Što ne bi ti tražio da te postave? - pitaju jednog crnomanjastog mladog čoveka
inteligentna izraza lica sa zdravim, iskrenim osmejkom.
- Ne. To je mesto na kom treba raditi. A ja nisam taj.
*
Ručao sam sa jednim našim čovekom i jednim Švajcarcem. Obojica su pušili lulu. Po
načinu kako su pušili, kako su punili i palili lulu kad bi im se ugasila, mogla se videti sva
razlika temperamenata i vaspitanja dva razna i različita naroda. Bolje nego po onom što
su govorili.