Page 184 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 184
Dokoni ljudi po baščama i čardacima, pijući kafu i pušeći duhan, imaju stalno pred očima
te oblake kao bele svilene carske čadore koji u njihovoj mašti izazivaju pojave i prizore
nejasnih pohoda i ratovanja i slike čudne, neumerene sile i raskoši.
*
Neverovatnom brzinom se privikavam na ljude i stvari, vezujem se sa svim i zavolim sve
oko sebe.
Idući kroz šumu, dignem granu pored puta, okrešem je i napravim od nje štap. Za vreme
šetnje od dva sata, tako upoznam svaki prevoj i svaki čvor na njemu i tako ga zavolim,
kao deo sebe, da mi je teško rastati se sa njim kad se primaknem varoši i kad moram da
ga bacim.
To je čitav doživljaj i mali bol za mene.
*
Kad dođe vreme da se u šest sati posle podne može čitati bez druge svetlosti sem
dnevne - za mene počinje pravi život, dobra polovina godine. To vreme počinje prvih dana
aprila i traje otprilike do početka oktobra.
Lepa svetlost! Kad nestane mene i ovo malo moje svesti o sebi, hteo bih da postojim -
ukoliko je neophodno da se postoji - bar jednim delom sebe kao malo dnevne svetlosti u
vazduhu, na predmetima ili u očima ljudi.
*
Na Istoku je zemlja još presna, živa, sa svim svojim još nesasušenim sokovima, snagama
i otrovima.
*
Zimska noć sa tankim velom snega na zemlji, vedrim nebom koje je sve od zelene
svetlosti, sa nevidljivo sitnim zvezdama i punim, studenim mesecom. Kalemegdan je bez
drugog osvetljenja, sav od belih površina mesečine i snega i tamnih, osenčenih uglova
između gradskih platna. Zemlja je zamrzla, vazduh oštar. Prolaznici retki, teško se
raspoznaju, i zaziru jedan od drugog. Misli su munjevite, sveobuhvatne. O postanku i
pokretima života, koji je jedan i jedinstven pod raznovrsnošću oblika i pojava; o rastu i
stvaranju, onom viđenom i znanom kao i onom koji nikad niko ni naslutio nije i onom koji
je uzaludno prošao ili naglo prekinut; o borbi i sticanju i njihovom zamahu koji živi u
svakome od nas, kao odraz velikog unutarnjeg talasa u zemlji, o njihovom ukrštavanju,
lomljenju, tragičnom kidanju ili prirodnom dotrajavanju; o umiranju, promeni oblika, bića i
stvari, gorenju i sagaranju vidljivog sunca, kao i unutarnjih vatara u svemu što živi; o
sudbinama ljudi koje sam poznavao i o toku svog rođenog života, kakav je bio i kakav je
trebalo da bude.
Sve je u tim mislima veliko, jasno, nepopravivo. One su izdvojene potpuno iz mene,
gotovo ovaploćene. Nimalo se ne bih ni prepao ni iznenadio kad bih ugledao duhove kako
bedemima šetaju, kao u starinskim dramama, jer se veća i neverovatnija čuda zbivaju u
meni i oko mene.
