Page 214 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

ritualno; njime se iskupljuju, plaćaju svoj mali greh i vraćaju se u redovni tok svog
jednostavnog života koji je sav od reda i doslednosti.

*

Dešava se u ovom planinskom kraju da osvane neko mlečno jutro sa prigušenom
svetlošću sunca iza tankih, visokih oblaka. Senke su blede i razlivene, a tišina potpuna.
Zvuk ne može da se prenosi ovim teškim vazduhom. Pojavi se i krene, ali odmah pada
natrag, nedaleko od mesta sa kojeg je poleteo. Dan je i svetlo je, a izgleda kao da noćna
tišina nije ni napuštala ovaj kraj.

Javlja se želja da neko vikne ili zapeva, da se nešto desi, bojazan da se neće desiti,
osećanje neizvesnosti i straha od onog što bi se ipak moglo desiti.

Još pre nego što sunce dođe do polovine neba, naoblačiće se i grunuće oluja, osvetljena
78
sumporastim sjajem, tamo negde u dnu vidika.
*

Morska plima satima plavi i slaže pesak, šljunak i onaj nanos od sitnih komadića drveta,
brodskih otpadaka, praznih školjki, algi i lišća, i pravi od toga svoje fantastične bedeme,
kule i brežuljke, sa čudnim ornamentima i slovima nerazumljivog pisma. A kad se povuče,
ostanu iza nje tragovi kao da su se neka džinovska deca satima igrala duž celog žala, a
zatim nestala netragom negde u morskim dubinama.

*

To je nesrećan čovek, ali gore i teže nego drugi nesrećni ljudi, jer je ovo nesreća bez
dostojanstva. Opterećen poreklom, taj čovek pati od hipertrofije mašte, slabosti volje i
slepila za stvarne odnose. U njemu ništa nije stalno; čak i ta njegova nestalnost može
ponekad da porekne samu sebe. Njegova unutrašnjost, to je beznadno pokvaren
mehanizam, jer toliko je puta preskočio ili polomio ili podmuklo obišao sve pregrade
ljudskih zakona i obzira, toliko puta, bar u mislima i snovima, zbrisao sve etape od želje
do željenog cilja, od čoveka do čoveka, da sad više nema pravog ni jasnog odnosa ni
prema čemu, da mu se život sastoji od nespretnih, smušenih, nekad smešnih, nekad
žalosnih pogrešnih postupaka prema ljudima, stvarima i ustanovama, prema svemu živom
79
i mrtvom, i prema sebi samom.
*

Kad se upoznate sa nekim čovekom, negde na putovanju ili na nekom poslu gde morate
da provedete nekoliko dana ili nedelja u neprestanom dodiru, vi ga upoznajete polagano i
na vrlo čudan način. Vaš poznanik prolazi kroz neobične metamorfoze pred vama.
Upoznajete ga polako i postepeno kao da vam pred očima izrasta neko visoko drvo, ali ne
od korena prema vrhu nego u obrnutom smeru. Prvo upoznajete treptave, lake, zračne i
osvetljene delove, sve granu po granu, zatim deblo, glatko pri vrhu, a ispucalo, izgriženo,
izubijano pri dnu. I najzad korenje, gde se pred vama otvaraju crne, podzemne dubine.

Razume se da nije isključeno da i on vas upoznaje na isti način.

*