Page 215 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 215
Negde krajem aprila meseca nevidljiva ruka mi pokloni oko sto sedamdeset dukata, čistih
i sjajnih, salivenih od neprolaznog zlata.
Kako nastupa proleće, pa leto, pa početak jeseni, tako ja izdajem svakog dana po jedan
od tih svojih zlatnika. A prvih dana oktobra meseca nađem se, opet siromah i praznih
ruku, pred maglom i kišom, naježen i ogrnut, i prinosim dlanove plamenu kao
rastopljenom zlatu. Čekam proleće i njegov poklon.
*
Prolaze ljudi koji se vraćaju s posla. Voze se i pešače, i žure na sve strane, u stotinama, u
hiljadama. Svi će oni, neko ranije neko docnije, još ove noći potražiti svoje postelje i,
svučeni, leći u njih da spavaju dokle mogu i kako mogu. I svi će oni isto tako, neko pre
neko posle, biti spušteni, grubo ili pažljivo, u svoje grobove.
I to dvoje, to su jedine dve neminovne i pouzdane stvari koje se za ove gomile ljudi što
žure mogu kazati.
*
On je imao malo od života; ali, po nekoj čudnoj svojoj sklonosti, on to malo nije dobijao
nego otimao. (Otprilike ovako: što zaslužim ne tražim da mi se plati, a za ono što otmem
ne odgovaram i ne plaćam!) Zbog toga je bio u stalnom sukobu sa ljudima, društvom i
zakonima, i skupo plaćao to malo što je imao, često mnogo više nego što vredi. Takav
čovek se sudara sa svim oko sebe i najposle lomi. Dok drugi koji dobijaju imaju mnogo
više, žive mirno, u skladu sa društvom i ljudima.
*
U drugoj polovini decembra meseca dani stanu naglo i sve brže da se osipaju; čovek ih
troši i traći lako i nemilice kao da to nisu dani njegovog života. A onih nekoliko poslednjih
dana, pred Novu godinu, prosto baci kao mrvice iz torbe. I sva pažnja i sve nade, sve to
prelazi u prve dane Nove godine.
*
On je strpljiv i skroman zanatlija koji izrađuje igle, sitne, bezazlene igle. Takvim se kazuje i
pokazuje, ali ne kaže da te igle služe posle svirepim, sadističkim policajcima da ih zabijaju
pod nokte vezanim ljudima, da bi im iznudili priznanje svakojakih krivica.
*
Video sam dva dečaka na obali reke. U šljunku na obali birali su oblutke i iz sve snage
bacali ih samom površinom vode. Naprezali su se do umora, prepirali do besmisla čija je
meta dalja i čiji način bacanja savršeniji. U to je i sunce zašlo, reka je potamnela u senci
strmog kamenjara. Gotovo u istom trenu mora da su oba dečaka osetila umor i glad i
80
uzaludnost svojih napora. Krenuli su ćutke i zlovoljno - kući.
*
