Page 221 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Tako je izgledao taj napušteni čovek. Živ, a mnogo bliže smrti nego životu. I umro je posle
nekoliko meseci.

*

Advokat Sava Janković bio je primer kako se u Srbiji čovek lako i brzo rastaje sa svojim
rodnim selom i kako još brže i lakše prekida sve veze sa njim. U isto vreme on je, s druge
strane, za onog koji ga je bliže poznavao bio živ dokaz kako selo sa svojim navikama
dugo živi u čoveku koji ga napusti.

Otac mu je, kao seljačko dete, svršio četiri razreda gimnazije, a zatim otišao u državnu
službu. Kako je bio iz dobre kuće a bistar i uredan, napravio je za svoje vreme dobru
karijeru koju je završio kao činovnik Ministarstva finansija u Beogradu. Tu u Beogradu
rodio mu se i sin Sava. Tu je učio gimnaziju i završio Pravni fakultet. Sad je u pedesetim
godinama, ugledan, imućan, dobro oženjen. Ima odraslu decu; na njegovu veliku žalost,
sve žensku. To je ugladen čovek koji bar jednom godišnje putuje u inostranstvo, inače
prima francuske knjige i listove, dolazi u Hokej-klub na partiju preferansa. Ukratko, bez
snobizma i preteranosti, živi životom višeg građanskog društva.

Na prvi pogled on je po svom ophođenju i odevanju, po svom držanju pri jelu i piću bio
potpun i savršen građanin. Nesvesno, on je vršio sve one sitne radnje i pokrete koje
mehanizam gradskog života nameće čoveku. Ali još nesvesnije, uporedo sa tim radnjama
i postupcima, zadržale su se u njemu sitne potrebe i duboko ukorenjene navike seljačkog
nasleđa. Tako, na primer, on je doručkovao, ručavao i večeravao kad i svi ostali građani
njegovog položaja. Ali oko deset sati pre podne i oko četiri posle podne javljala se kod
njega, negde u dubini stomaka, neka naročita drevna glad, upravo neodoljiva potreba za
seljačkim držanjem i pokretima pri doručku i užini, jer o gladi nije moglo biti reči, pošto je
bio još sit od svog građanskog doručka u osam sati izjutra ili ručka u dva sata posle
podne. To je bio samo jedan trenutak. Kad bi se u taj mah desio u nekom poslu, taj
trenutak probuđene atavističke gladi prolazio bi i ne došavši do površine njegove svesti.
Advokat bi prešao jezikom preko usana i nastavio poslovni razgovor. Ali kad je bio sam i
slobodan, seo bi u fotelju, opružio dobro noge, podnimio se na desnu ruku kao seljak koji
se, pod kruškom, predaje odmoru, očekujući jelo koje će mu doneti. I to bi trajalo svega
nekoliko trenutaka.

Kod kuće je ručavao sa ženom i kćerkama, u bogatoj trpezariji ne baš najboljeg ukusa. A
kad bi završili ručak, on se povlačio u svoj kabinet da malo prilegne. Tu bi, pre
popodnevnog sna, seo u fotelju, stavio kapu na glavu, izvadio koricu hleba koju je krišom
sa stola uzeo, i sekući džepnom britvicom tanke kriščice, žvakao još nekoliko trenutaka
kao seljak koji završava užinu na njivi.

Nikad i nigde, ni u čemu i ni po čemu drugom nisu se mogli primetiti tragovi njegovog
seljačkog porekla.

(Godine 1934)

*

Budim se iz dubokog sna, ali sporo i teško. Dignem glavu iznad njegove površine, pa opet
sa fizičkom slašću potonem u njemu. Još spavam, ali se naziru konture jave. I mislim. Eto,
sad bi trebalo da se dignem, da upalim svetlost i, potpuno probuđen, napišem jednu