Page 219 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 219
„Dobar dan, dane!“ Čini mi se da ću poleteti. Sva zlovolja što se bila nakupila između
mene i života raspršena je, od nje je ostao svega onaj oblačak u dnu neba. Pa i on ide
veselo i šaljivo svome nestanku u susret. Topi se na velikom plavom nebu, ali trijumfalno.
*
Ima u životu užasa koje, kako mi se čini, samo ja i samo u određenom trenutku mogu da
osetim. Tako, na primer, saznajem jednog jutra da u jednom našem sreskom mestu ima
jedna mesarska radnja (nadam se da možete zamisliti šta znači i kako izgleda mesarska
radnja u jednom balkanskom gradiću!) koja nosi naziv „Belo jagnje“.
*
Sa Kinezom možete lakše i prijatnije sedeti i ćutati nego i sa jednim drugim čovekom na
zemlji. Njegovo ćutanje mi nimalo ne smeta, a nisam u neprilici zbog svoga, jer jasno
osećam da on i ne očekuje od mene da progovorim.
*
Kao svakog leta što biva, prizor sve većeg razgolićavanja našeg gradskog čoveka
iskrsava pred nama na svakom koraku. Vrlo ih je malo koji umeju u tome da se zaustave
nešto pre granice neukusa. Naročito su žene nepametne, jer sve što čine, čine na svoju
veliku štetu.
Kad putujete vozom ili autobusom iz Beograda na more, a naročito u obrnutom pravcu,
okruženi ste ružnim prizorima. Ljudi pokazuju ono što se ne pokazuje i što niko ne želi da
vidi: bangave noge, čvornovita kolena, maljave i pretanke ili predebele butine, grudi, leđa
ili pupak, sve moguće delove ubogog ljudskog tela, a ne pitaju se ni to: da li im je i lice za
pokazivanje.
*
U Glamoču, zabačenoj kasabi zapadne Bosne, ljudi su, pod uticajem „turističke groznice“,
došli do zaključka da bi se i kod njih mogao „razviti turizam“. U tu svrhu podigli su i hotel
koji nosi lepo ime „Hotel busija'.
*
Gledajući oko sebe i osećajući na sebi grubost i niskost ljudi sa kojima je prisiljen da živi,
on je zamišljao druge sredine i drukčije ljude, čovečne, čestite, dosledne, učtive i čiste, i
suprotstavljao ih kao protivotrov ovima oko sebe. Ukratko, nagon samoodbrane terao ga
je da ulepšava druge ljude drugih krajeva i da bar tamo zamišlja čoveka dobrim i lepim, da
bi se i tako branio od straha i gnušanja kojim su ga ispunjavali ovi oko njega.
*
On se bojao ljudi, njihove grubosti isto kao i njihove podmuklosti. Od detinjstva je svojim
očima gledao i svojim ušima slušao kako ljudi jedan drugog gone, muče, „jedu“ i
upropašćuju, i u isto vreme osećao se slab i nejak da se brani i da vraća udarce. Zbog
toga je želeo da svi ljudi budu dobri, duševni i blagi. Stalno je mislio i često govorio o
tome; i što je bivao stariji, sve mu se više dešavalo da je te svoje želje uzimao za
