Page 218 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

na toj ravni, niski i neugledni han, bez vrta i voćnjaka, pred kojim sedim kao jedini gost i
putnik. Neko neodredeno doba dana. Zapara i tišina.

Tada se putem ukaza maleno žuto pseto koje je, kao navijena sablasna igračka, žurilo
jednomernim hodom prema dalekoj tački na vidiku, gde drum uvire u sivo letnje nebo.
Prošlo je i pored mene ne pogledavši na moju stranu, mehanički bacajući nogu pred
nogu. Gledao sam za njim dok se nije izgubilo u beloj crti prašnog, letnjeg druma.

Tada je moje očajanje bilo potpuno.

I dan-danas, u trenucima mojih velikih i potpunih pomračenja, dešava se da preda mnom,
umesto sveta koji zovem svojim, odjednom vešta ruka, kao na crtanom filmu, povuče
nekoliko linija, kupolu neba, ispod nje pravac pustog druma, a samo od sebe se javi žuto
seosko pseto, kao mehanička igračka jednomerna hoda.

*

Jedan dan u kome sam razgovarao sa dosta ljudi, gledao prolaznike, čitao knjige i novine,
slušao radio. Pa i pored svega toga - neki jalov dan. Od svega što sam čuo i video nije
ovog puta ništa u meni ostavilo traga, ni izazvalo novu misao ili neko živo osećanje. I
sada, predveče, sa uzbuđenjem posmatram sa svog balkona tanku stazu koja vijugajući
opasuje brežuljak. Dugo gledam tu stazu i njene krivine i zavoje; kao da čitam nejasan
rukopis, i sve mi se čini da bi njene linije trebalo nešto da znače, da kažu nešto o ljudima,
o svetu i životu, da već, evo, počinju da kazuju...

Da, zamoran i jalov bio je dan koji je prošao, ali da nisam video, čuo i pročitao mnogo
toga preko dana, ne bi sada ova nema i prosta stazica bila toliko zanimljiva i u svojoj
nemosti tako rečita.

Ohrid-Gorica, avgust 1955.

*

Na stadionu, 25. maj 1958. godine. Preko 50.000 ljudi. Mnogo dece. Iznenada, pre
početka atletskih vežbi, udari plah proletnji pljusak, gotovo iz vedra neba. Sunce sja. U
narodu nastade žagor i uzbuna. Stariji ogrću kišne kabanice, razapinju kišobrane,
sklanjaju se gde mogu, pogledaju zabrinuto u nebo, gunđaju, psuju. Odjednom jedan
veseo, čist dečački glas:

- Tata, sada ćemo dugu da vidimo, je li?

*

Probudio sam se u svitanje ovog majskog dana, lak i vedar. Ima već jedan sat da šetam
ulicama i trgovima. Sve što gledam ispunjava me zadovoljstvom koje na mahove prelazi u
oduševljenje.

„Dobar dan, ljudi! Srećan vam posao!“ - nešto tako ili slično hteo bih da kažem svima oko
sebe, ali kratko i tiho, tako nekako da svi to shvate i prime, a ja da ne privučem pažnju na
sebe (toga se pribojavam!) i da me prolaznici ne posmatraju ovako čudno.