Page 222 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 222

zabelešku, jednu od onih koje sam još juče hteo da stavim na hartiju. Još bih to mogao da
       uradim - jer se svega sećam. I mogao bih sam da odlučim koja će to misao biti, o čemu će
       govoriti i kome će biti upućena. Sve to još zavisi od mene, i znam da bih sve to izvršio sa
       lakoćom. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu koji me prikiva za postelju i
       zadržava u tami, i ako ponovo utonem u nesvest i san, onda, onda znam da tu stranicu
       neću nikad više napisati i da će pri ponovnom buđenju pregoreti i pocrneti kao fotografska
       hartija za kopiranje. - Još sve zavisi od mene, ali ja oklevam, a noć prolazi. Stranica o
                                                                                                            81
       kojoj mislim nije napisana i, ako ne učinim napor i ne dignem se, neće je nikad ni biti.

                                                            *

       Zbunjen i poražen, gledam kako se sva lepota sveta, po čudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi,
       pretvara u žalost za tobom.


                                                            *


       Južno primorje.

       Lastavice grade gnezda na zidu ispod krova jedne visoke kuće, i to tri odjednom. Iz meni
       nerazumljivih razloga mešaju se i druge lastavice koje zbog nečeg doleću i odleću
       zajedno sa onima koje grade. Sve to uz živ cvrkut i uzbuđenu pisku.


       A okolne kuće, prilepljene uz strmi krš, sabijene su i nadnesene jedna nad drugu. Tako
       izgleda da lastavice grade po istom građevinskom načelu, uzimajući raspored i arhitekturu
       tih kuća kao uzorak, a svojom živošću i cvrkutanjem podsećaju na govor i držanje
       stanovnika.

       Uopšte, pada u oči i zadivljuje čoveka srodnost oblika i istovetnost načina u svemu. Tako
       se duž cele obale, sa svakim mestom i zaseokom ponavlja uvek isti predeo - po obliku,
       boji i mirisu. Sve je isto, od masline i čempresa do ptice u vazduhu i ribe u moru, od kuća i
       brodića do seljanke koja lako korača, i do oštrog kosijera u njenoj ruci. Nema mogućnosti
       ni verovatnoće da ta istovetnost negde izneveri, da se neki oblik izrodi. U svemu
       slobodna, neusiljena jednakost, ali ni traga od dosadne jednoličnosti. I kraj i ljudi vas
       svakog časa iznenade beskrajnom promenljivošću i bogatim varijacijama u osnovi uvek
       istih oblika. Gradi se jednako i rađa i živi slično. Kad se dobro pogleda: samo jedan jedini
       nerazmrsiv splet od naizmeničnog rađanja, starenja i nestajanja u svim stepenima i
       oblicima, koji svi zajedno sačinjavaju jedan jedini dosledan život. Izgleda kao da ima
       samo mladih i onih koji to više nisu, da postoje samo rođeni, a od njih su jedni u gradu, a
       drugi na groblju. I nigde žalbe ni vajkanja, nigde nereda ni otpora neminovnim
       promenama koje život sam od njih traži.


                                                                                 Mlini, avgusta 1947. godine.

                                                            *


       Dešava se da usred blagog i mirnog letnjeg jutra, bez vidljiva povoda, kažem sam sebi:
       „Tako malen i slab, ti nemaš izgleda da iziđeš iz ovog vrtloga razlivenih okeana koji se
       sklapaju nad ognjenim kontinentom.“

                                                            *
   217   218   219   220   221   222   223   224   225   226   227