Page 222 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 222
zabelešku, jednu od onih koje sam još juče hteo da stavim na hartiju. Još bih to mogao da
uradim - jer se svega sećam. I mogao bih sam da odlučim koja će to misao biti, o čemu će
govoriti i kome će biti upućena. Sve to još zavisi od mene, i znam da bih sve to izvršio sa
lakoćom. Ali ako popustim ovom toplom i prijatnom teretu koji me prikiva za postelju i
zadržava u tami, i ako ponovo utonem u nesvest i san, onda, onda znam da tu stranicu
neću nikad više napisati i da će pri ponovnom buđenju pregoreti i pocrneti kao fotografska
hartija za kopiranje. - Još sve zavisi od mene, ali ja oklevam, a noć prolazi. Stranica o
81
kojoj mislim nije napisana i, ako ne učinim napor i ne dignem se, neće je nikad ni biti.
*
Zbunjen i poražen, gledam kako se sva lepota sveta, po čudnoj i svirepoj alhemiji ljubavi,
pretvara u žalost za tobom.
*
Južno primorje.
Lastavice grade gnezda na zidu ispod krova jedne visoke kuće, i to tri odjednom. Iz meni
nerazumljivih razloga mešaju se i druge lastavice koje zbog nečeg doleću i odleću
zajedno sa onima koje grade. Sve to uz živ cvrkut i uzbuđenu pisku.
A okolne kuće, prilepljene uz strmi krš, sabijene su i nadnesene jedna nad drugu. Tako
izgleda da lastavice grade po istom građevinskom načelu, uzimajući raspored i arhitekturu
tih kuća kao uzorak, a svojom živošću i cvrkutanjem podsećaju na govor i držanje
stanovnika.
Uopšte, pada u oči i zadivljuje čoveka srodnost oblika i istovetnost načina u svemu. Tako
se duž cele obale, sa svakim mestom i zaseokom ponavlja uvek isti predeo - po obliku,
boji i mirisu. Sve je isto, od masline i čempresa do ptice u vazduhu i ribe u moru, od kuća i
brodića do seljanke koja lako korača, i do oštrog kosijera u njenoj ruci. Nema mogućnosti
ni verovatnoće da ta istovetnost negde izneveri, da se neki oblik izrodi. U svemu
slobodna, neusiljena jednakost, ali ni traga od dosadne jednoličnosti. I kraj i ljudi vas
svakog časa iznenade beskrajnom promenljivošću i bogatim varijacijama u osnovi uvek
istih oblika. Gradi se jednako i rađa i živi slično. Kad se dobro pogleda: samo jedan jedini
nerazmrsiv splet od naizmeničnog rađanja, starenja i nestajanja u svim stepenima i
oblicima, koji svi zajedno sačinjavaju jedan jedini dosledan život. Izgleda kao da ima
samo mladih i onih koji to više nisu, da postoje samo rođeni, a od njih su jedni u gradu, a
drugi na groblju. I nigde žalbe ni vajkanja, nigde nereda ni otpora neminovnim
promenama koje život sam od njih traži.
Mlini, avgusta 1947. godine.
*
Dešava se da usred blagog i mirnog letnjeg jutra, bez vidljiva povoda, kažem sam sebi:
„Tako malen i slab, ti nemaš izgleda da iziđeš iz ovog vrtloga razlivenih okeana koji se
sklapaju nad ognjenim kontinentom.“
*
