Page 220 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

stvarnost. Zbog toga je najviše voleo da čita knjige koje čoveka prikazuju takvim i da
razgovara sa ljudima koji su istog mišljenja, a u opštenju sa svetom obazrivi i meki, pa
makar to i ne bilo uvek potpuno iskreno.

*

U drvoredu divljih kestenova vejavica od požutelog lišća koje naglo opada; ruši ga i nosi
ovaj jesenji dan što po mnogome podseća na proleće, po mlakom vetru, kratkotrajnim
pljuskovima i neočekivanim prodorima još jakog sunca.

Razgovaram sa lišćem koje me zasipa sa visina. Postoji samo život, smrti nema, a svako
„umiranje“ prividno je. (Priroda „umire“ kao glumac na pozornici.) I taj vaš vrtoglavi „pad“
sa rodnog stabla samo je optička varka, jer vas zemlja kojoj idete u susret prima kao da
se vi to uspinjete do nje. Svi smo mi ispunjeni i okruženi životom, iz njega nema izlaza ni
pada ni uspona; svi smo pokretni i nošeni njime, uvek, pa i onda kad izgleda da ginemo i
nestajemo. Smrti nema. Ali sve i kad bi postojalo nešto što nije život i što bi, prema tome,
bilo zaista smrt, mi to ne bismo mogli primetiti ni oceniti ni nazvati nekim imenom. Prema
tome, postoji i jedino može da postoji - život.

- Jeste da je tako. Mi ti verujemo. Ali tužno je, čiko... kaže jedan opali list.

- Tužno? Tugovati znači takođe živeti.

Izgubljen među lišćem na zemlji, opali list ne odgovara ništa. Odlazim dalje, a u sebi
nosim njegovo ćutanje. Ono me tišti i zbunjuje, ali ja se trudim da i tome ćutanju nađem
mesta u životu.

*

Čudno je kako naši dani ne liče jedan na drugi. Dešava se da legnem sa dobrim, bogatim
mislima i zaspim radujući se sutrašnjem danu i radu koji me čeka. A probudim se kao
drugi čovek. Opremim se, doručkujem i razastrem svoje hartije, ali ne mogu da otpočnem
posao. Ne mogu nikako da „uhvatim vezu“ sa tim čovekom koji sad sedi za stolom ni da
nastavim tamo gde sam juče stao. Okrećem se oko sebe sa osećanjem da sam pogrešio,
ušao u tuđu kuću, i da preda mnom leže tuđe zabeleške u kojima se ne snalazim. A
pomalo me i strah. Uzalud se trudim da se saberem i da pohvatam prekinute niti svojih
sinoćnih misli. Stalno se javlja želja da bežim iz tog lažnog položaja, na ulicu, među ljude,
ma kuda. A skupoceni jutarnji sati prolaze i teku kao mutna voda, bez smisla.

*

Poznavao sam čoveka koji je bio zaista napušten. Ne samo da su ga drugi napustili -
žena, deca i prijatelji - nego je napustio i on sam sebe, u svemu i potpuno.

Nekad, na univerzitetu, bio je to mlad čovek koji je mnogo obećavao. Sva su ta obećanja
izneverila, bez vidljiva razloga. Niko ne bi umeo da kaže neku strast, porok ili bolest koja
ga muči. Sad radi neki rutinski posao u kancelariji. Krupan i prilično ugojen, kreće se
sporo i govori malo, a njegovim rečima i pokretima niko ne pridaje neku važnost, najmanje
on sam. Njegove oči gledaju onog s kim razgovara, ali jasno je da vide drugo ili možda ne
vide ništa. Pokreti su mu nesigurni i spori kao u čoveka koji naglo gubi vid.