Page 239 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

uspeo potpuno, on je, već star i sam, odjednom uvideo da se prevario na samom početku
mladosti i varao celog veka, postalo mu je jasno da čovek treba i može da voli nešto izvan
sebe i da sa nekim ljubav deli. Ali, sad je bilo sve dockan, nepopravljivo i nepovratno
izgubljeno.

Pred činjenicom da je moguć takav nesporazum, zastao je kao pred ponorom koji se ne
da ni preći ni zaobići, i - presvisnuo. Umro je ne izmenivši ljudske reči sa živim čovekom.

*

Tada, u ponedeljak oko devet sati izjutra, Crni odstupi, a Beli mi priđe. I jedno i drugo
potpuno neočekivano, nerazumljivo i neobjašnjivo.

*

To što snivam nije, samo po sebi neobično. Ispod stare i natrule daske viri jednom
trećinom tela sakriven pauk. Krupan, siv, i jak. To je sve. Ali ništa se strašnije ni luđe ne
može zamisliti.

*

Herceg Novi. Celu bogovetnu noć brojim, u snu, stepenice, i nikad da ih izbrojim. A u
svitanje, kad se probudim, preda mnom grad pun strmih izukrštanih stepenica kojima se
zaista valja penjati i spuštati. Pri tome osećam ne samo stvarni umor nego i jezu teškog
sna iz minule noći.

*

Jedna žena iz Obrenovca:

- Ne možete zamisliti kako sam se napatila. I mrtvima ću, čini mi se, pričati...

*

Jedna stara devojka:

- To je bilo nekad, kad su sve pesme bile lepe!

*

Čuvar kupatila. Mršav, neobrijan, kratko ošišane šiljaste glave. Zapušten i on i sve oko
njega. Sedi po ceo dan u senci i pomiče se sa njom. Ne radi ništa. Uvek gleda u jednu
tačku. Ne govori ni sa kim, ukoliko baš ne mora; ono što kaže izgovara nabusito, mrko, a
pogled po mogućnosti ne odvaja od tačke u koju pilji na zidu.

Po svemu bi se reklo da je to neki namćor povučen u sebe i dovoljan sam sebi. U stvari,
on nosi u sebi tešku bolest i sav je opčinjen i paralisan strahom. On to gleda smrti svojoj u
oči i nastoji samo da ne odvoji svoj pogled od njenog, jer veruje da će ga ona uhvatiti i
zadaviti ako samo za sekund jedan uspe da mu zavara pogled.

*