Page 237 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

U noći se iznenada promenilo vreme. Dunuo je vetar sa severa. Prozori su stali da se
tresu, vratnice da škripe i predmeti u kući da pucketaju kao da pred nečim opominju. Kad
sam sa naporom otvorio prozor, video sam u tami da je more puno visokih talasa sa belim
krestama.

A danas je osvanulo sunčano ali sveže jutro. Vetar nije opao. Dan se otvara preda mnom
kao zlatna i modra kapija. Krv u meni poziva na pokret. Pevušim stalno istu pesmu, ne
zato što hoću, nego što ne mogu drukčije.

Putovao bih i govorio, ma šta, ma sa kim. Krv u meni, kao da nije moja, gonjena nekim
veselim nemirom, htela bi da me napusti, da ide svojim putevima i da se pomeša i sjedini
sa nemirnim, belomodrim talasima i vedrim vidikom, sa svim onim što oni kriju i pružaju.
Pridržavam se za stolicu i osećam svoje dve ruke kao dva živa sidra, slaba ali dovoljna da
me zadrže da ne krenem za varljivim glasovima svoje krvi.

*

Sećanje, življe od života.

I danas mogu da osetim te noćne časove davno prošlih godina mladosti, kao neko toplo i
svetlo treperenje u krvi.

Kad bismo se, posle večernjih sastanaka, još uzbuđeni od živih razgovora, glasnih
maštanja i smelih planova, rastajali na već opusteloj ulici, odjednom bi neko rekao:
„Hajdemo negde da popijemo kafu i posedimo još malo!“ Svi bismo tada oživeli kao da
nas je odjednom ogrejalo neko dobro noćno sunce. Pomisao da se još ne moramo
rastajati, i da će još biti razgovora, ozarila bi nas kao veliko iznenađenje. Pred nama se
naglo otvarala neslućena perspektiva i javljala nada da ćemo još ove noći imati prilike i da
čujemo i da kažemo nešto veliko, lepo, opojno novo i izuzetno.

Istina, uvek bi se tada našao poneki od tih mladića koji bi hladno i odlučno izjavio da on
ide pravo kući, jer je pospan, ili jer mu valja rano ustati zbog nekog posla. To bi za
trenutak unelo hladnu notu u naše oduševljenje, ali onaj trezveni drug bi obično bio
zaboravljen čim bi nas napustio, a mi bismo odlazili u neku kafanu koja se dockan zatvara
i gde se još moglo posedeti i porazgovarati.

Nisu ti razgovori, naravno, nikad doneli ono što su obećavali, neke velike i presudne
odluke ili krupna otkrića, ali ono što je lepo bilo u njima, to je naš zanos, naša naivna vera,
i naša silna potreba da budemo zajedno, i da zajednički tražimo rešenja koja se ne
nalaze, a koja svaka prava mladost traži i mora da traži.

A neki dan mi se desilo ovo. Posle jednog zamornog poslovnog sastanka koji je trajao do
jedanaest sati noću, jedan od učesnika, šezdesetogodišnjak, ozbiljan čovek na
odgovornom položaju, stao je za trenutak na ulicu, udahnuo duboko dah letnje noći i
odjednom rekao meko:

- Kako bi bilo da odemo negde, da popijemo kafu i posedimo i porazgovaramo?