Page 240 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

U sudnici. Suđenje je završeno. Mladog čoveka, višestrukog ubicu, odvode natrag u
ćeliju. Presuda će biti izrečena prekosutra. Svet iz sudnice razilazi se polako. Poslednja
izlazi jedna sredovečna žena. Snop prigušene mlečne svetlosti pada kroz visoki prozor
sudnice pravo na nju i osvetljava je nekoliko trenutaka. Moju pažnju privlači njen hod, hod
mesečarke, i naročito njene oči, koje ne gledaju nikud, ili koje gledaju kud niko ne gleda i
vide što drugi ne vide.

*

Dešava mi se to i sa muškarcima i sa ženama, ali naročito sa ženama. Sedimo i
razgovaramo negde, u vozu u kom smo se slučajno sreli, ili pri nekom nepredviđenom
čekanju. Žena priča ili postavlja pitanja; to je svejedno, jer ona u svakom slučaju govori. A
ja sam srećan što neko ispunjava čamotinju oko mene romonom ljudskog govora. Srećan,
ali samo nekoliko prvih trenutaka, jer njen govor počinje od čamotinje da stvara pustinju.

Oko mene se sve više mrači vidik i sužava prostor. Njene reči doleću i nasrću u jatima,
kao skakavci, i brste i uništavaju sve što je živo i zeleno, i pretvaraju u prah i pustoš.

- Vi poznajete Petrovićeve iz K.? Ne! Kako je mogućno? Otac im je lekar, onaj što ga
zovu...

I onda dolaze podrugljivi i uvredljivi nadimci i skandalozne istorije o mitu, proneverama ili
preljubi.

- ...jedna je udata za Jankovića u Beogradu, njega znate...

- Ne, ne znam - branim se ja očajnički.

- Ama, znate, kako ne! Onaj...

Dolaze priče sa ružnim pojedinostima o sinu homoseksualcu i kćerki koja nije ni devojka
ni udata ni razvedena, a koja živi u Švajcarskoj, niko ne zna s kim ni od čega. To jest,
isuviše se dobro zna, ali sad nek stoji.

I tako redom.

Čim izgovori novo ime, ja počinjem da vičem kako ga sada prvi put čujem, ali žena me
uverava da mora biti da ga poznajem; i da bi pomogla mome sećanju, pominje neku
grbavu kćerku ili sina koji je prešao tridesetu, a još nije ništa završio, brata koji je osuđen
zbog privrednog kriminala, pa pre vremena pušten sa robije.

Šumi i pucketa talas njenog govora kao krckanje lišća u čeljustima čitave najezde
skakavaca. Mračno i nepodnošljivo biva oko mene. Vidik mi zaklanjaju gomile izmeta i
pepela.

Počinjem da zaboravljam ko sam i šta sam i odakle sam došao. Uzalud nastojim da se
setim nekog dragog, cenjenog i čistog ljudskog stvorenja. Nigde vidika ni izlaza. A žena,
negovana, punokrvna i dobro obučena, sedi na svom sedištu kao na prestolu, grudi joj se
nadimaju i oči sjaju kao da peva veliku ariju iz opere; sva drhti od neke slasti i govori,
govori, laje, pljuje, ujeda, kolje, mrvi i - biva sve viša i šira i moćnija.