Page 256 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 256
osećam kako u meni stalno drhti neka žilica kao sitno oštro zvonce na uzbunu: gori šuma!
I znam da neću izdržati i da ću pre ili posle opet ustati, otići do prozora da posmatram dim
u planini, puštajući mašti maha i tražeći uzrok i značenje bezimenoj ludoj stihiji.
*
Rano jutro.
Iz staničnog restorana vidi se trg i nasred njega, na železnom stubu, veliki okrugao
časovnik sa jasnim crnim brojkama i skazaljkama. Dvadeset minuta do devet. A na vrh
časovnika maze se i miluju dva goluba u ljubavnom zanosu. Ispod njih, kao bujica,
prolaze i vuku svoj prtljag neispavani ljudi iz noćnog voza koji je tek stigao. Dve crne,
krupne skazaljke na belom brojčaniku velikog časovnika kreću se neprimetno ali
neumitno, mile, mereći i život ljudi koji vrve ispod njih, i ljubavne trenutke zanesenih
golubova, i suđene sate onoga koji ovo piše.
*
Dođe trenutak kad osetim snažno i neobično, a odjednom, ne više jedan, izdvojen, utisak
od sveta oko sebe, nego samu sveobimnu činjenicu postojanja, golu, divnu i strašnu.
Postoji svet i ja u njemu. Postojimo. Gušim se od zanosa pred tom činjenicom i gubim se
u traženju njenog izraza; a to što tražim, to i nije više rečenica ili reč neka, nego samo
jedan jedini znak, jedno slovo, jedan zvuk koji će jasno i pouzdano moći kazati: Postojimo.
I ništa više. I sve u tome.
U takvim trenucima desi mi se da zastanem nasred prometnog trga, na nepropisnom
prelazu, među rekom automobila koji me opominju piskom, dok me njihovi šoferi
začuđeno-ljutito gledaju.
*
U najgorim svojim časovima nalazio sam neobičnu i neočekivanu utehu u tome što sam
zamišljao jedan drugi život, isti kao moj po datumima, imenima i događajima, ali prav,
svetao, čist; mučan, naravno, koliko svaki život na zemlji mora takav da bude, ali bez
ičega mračnog i ružnog u toj muci; život koji počinje sa blagoslovom i gubi se u visinama i
gasi u svetlosti.
I stojeći zamišljen nad likom toga svoga dvojnika, kao što drvo stoji nad svojom slikom u
mirnoj vodi, ja sam, tražeći spasenje u nesećanju, zaboravljao za trenutak svoj stvarni
život, dok je on drhtao od moga bola.
(27. IX 1939)
Ko je taj čovek? Šta je njegova sadržina? Koja mu je osnovna osobina i glavna
karakteristika?
Ništa. Kao čovek, ništa. U duhovnom životu praznina, i gore i manje od toga, aktivna
praznina koja je štetna i razorna za sve što je duh i proizvod duha.
