Page 255 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Ali od jutros sve se promenilo i ništa nije dobro. Još pre izlaska sunca potpalio je veliku
peć najboljeg drveta. A kad se vratio u kolibu da nešto založi, našao je ženu kako se čas
grči, čas proteže, a svaki njen pokret praćen je bolovima i muklim ječanjem koje prolazi
kroz stegnuto grlo, ili kratkim prigušenim ciktanjem. Prišao je i upitao šta je. Odgovora nije
bilo; samo se okrenula na drugu stranu i grčevito povukla ćebe na se, da bi ga odmah
zatim odbacila obema rukama. Čovek je uzalud ponavljao svoje pitanje i obilazio oko
njenog loga; nije mogao da izvuče reči iz nje, ni da joj pogled uhvati. Grčila se, stenjala i
jaukala, i u svemu oko sebe tražila olakšanje, samo je njega zaobilazila, kao da ga i ne
primećuje, kao da zaista nije tu. To mu je najpre izgledalo čudno, a zatim je počelo da ga
ljuti. Dolazilo mu je da opsuje, da vikne na nju, ali kako da viče na nekog ko se previja i
ječi od bolova. Dugo se tako zadržao u kolibi. Najposle je, ne znajući šta da radi, a
osećajući da nešto valja uraditi, istrčao napolje.

Čim se našao pred kolibom, pogled mu se oteo put proplanka na kome je iz zapaljene
peći sukljao uvis stub sivog treperavog dima u kom se pri dnu već javljaju plamenovi. Ne
valja. Izbilo pre vremena. Pregoreće sve. Trebalo bi otrčati i brzo zagrtati žar zemljom, da
plamen ne uhvati maha i ne učini nepopravljivu štetu. Pomislio je to, ali.se nije micao s
mesta, jer je u isti mah mislio: trebalo bi se vratiti u kolibu i pomoći onoj što se previja u
bolovima, bar se naći kraj nje. Nije to uradio, ali ga je ta misao držala u mestu.

Tako je stajao, neodlučan i nepomičan, osećajući celim telom nered i štetu, prebacujući
sebi što je poveo zbabnu ženu u planinu, na posao koji je dosad uvek svršavao sam, i
kajući se što je sa tim stvorenjem, zimus, u ono nekoliko februarskih noći posle ženidbe,
onako izbezumljeno mešao noge, zaboravljajući sve ostalo na svetu. Pa sad evo: jao i
kuku! Osećaš se kao da si odjednom porastao. Kao da se udvostručavaš, ali upravo zbog
toga ne možeš da se makneš, stojiš kao panj i ne znaš šta ćeš ni kuda ćeš.

Ne mogući da izdržim misao o tom bespomoćnom seljaku i ne nalazeći nekog izlaza, ja
sam opet napustio položaj kraj prozora i vratio se svojim knjigama, ostavljajući sve
neprilike i zabune ovog sveta da se rešavaju same od sebe. Ali, već malo docnije počeo
sam sve češće da dižem glavu i pogledom tražim prozor koji otvara vidik na planinu sa
tragovima požara.

- Šta je to?

Ne, nije to smeteni i naivni ćumurdžija, neodlučan i razapet između svoje peći što preti da
pregori i žene u porođajnim bolovima koji se javljaju neočekivano i pre vremena. To gori
šuma, gori „sama od sebe“, kao što često biva u ovo doba godine, kad je šušanj od
lanjskog lišća suv kao barut, kad svako drvo gori kao lučevina i kad od iskre nepoznatog
porekla najlakše nastaju šumski požari. Najpre pucketa i žubori još nevidljiv oganj, a zatim
stane da se brzo širi na sve strane u zmijastim potočićima, preko suvog lišća i mrtvih
grančica; tamo gde se ti potočići sjedinjuju i pretvaraju u vidljiv plamen i penju uz šiblje ili
drveta, rađa se gust dim i kovitla i diže uvis kao tamnosiv stub sa crvenim postoljem. To je
početak požara kome uzrok samo nagađamo (čobanska vatra, slabo zapretana, ili bačena
cigareta rasejanog lovca, ili prosto slučaj koji niko ne može pogoditi?), a kome se kraj ne
da predvideti, jer zavisi od vazdušnih struja, od materija koje gore i zemljišta kojim se
kreće; ukratko: od bezbrojnih pojedinosti i slučajnosti koje nikad nećemo moći saznati ni
proceniti.

Po varošici sad ide razgovor: gori šuma! Nastojim da ne čujem ništa, da zaboravim daleki
oganj kome ne znam porekla i protiv kojeg ne mogu ništa. Vratio sam se poslu, ali