Page 267 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Jedan mlad čovek, lep i visok, prolazi preko Terazija sa isto tako mladom, lepom i
stasitom devojkom. Dobro su odeveni i veseli da ih je milina pogledati. Jedan stariji čovek,
duševni bogalj i fizička nakaza, gleda ih mutnim zlim pogledom i kaže drugom, sličnom,
do sebe: „I ovome bi klipanu trebalo malko potkratiti noge da ne paradira ovako po
ulicama!“

Ovakav kakav je, on im ne može naškoditi i vrlo je verovatno da im neće nikad ni moći
ništa, ali kad bi mogao...

*

Noć, ali ne ona od prolaznog mraka, obična, što deli dan od dana i traje od sutona do
svitanja; noć sva od tame neprohodnih šuma ili mračnih špilja. U toj tami leži budna
Bakarevićeva mlada žena, a pored nje njen šestogodišnji sin jedinac koji boluje od
groznice nepoznatog porekla. Teška je tama, ali žena ne pali svetlost, da ne bi privukla
pažnju zla oka ili slučajnog prolaznika.

Danas je peti dan kako je njen muž Muharem otputovao u Travnik, zajedno sa ostalim
prvacima koje je novi vezir pozvao na dogovor i većanje sa begovima i ajanima iz cele
Bosne. Zna se da su takvi vezirski pozivi bili oduvek opasni, i da se onaj koji tako ode u
Travnik može lako i ne vratiti više svojoj kući. Iz Sarajeva je bilo pozvano jedanaest
najuglednijih ljudi. Osam se odazvalo pozivu i otputovalo u Travnik, a trojica nisu,
izgovarajući se da su na putu ili da su sprečeni bolešću. Sad po svima uglednim kućama,
i onima koje sebe takvima smatraju, svi misle i šapatom govore o tome ko je postupio
mudrije; oni koji su otišli i koji se možda neće nikad vratiti, ili oni koji su ostali i koji, zbog
svog javno ispoljenog neposluha, mogu pre ili posle još lakše izgubiti glavu. Nagađaju
ljudi i prepiru se, sećajući se sličnih slučajeva u prošlosti, ali ko je ovog puta u pravu, moći
će se videti tek kad se vrate oni koji su otišli ili kad, umesto njih, dođu crni glasovi o njima.
Zasad, ovi koji su ostali izgledaju sigurniji.

Kad bi samo mogla da ne misli o tome! Ali kako može, kad iz onih deset drugih kuća koje
su ožalošćene kao i njena izvire nevidljiva struja straha i zlih slutnja i širi se po gradu kao
zaraza, bez otpora prodire kroz zidove i meša se sa njenim strahom i slutnjama. Čini joj
se da su se tu, kod nje, iskupili svi koji su pogođeni kao i ona. I oni koji su otišli u Travnik,
i oni koji su ostali u Sarajevu, svi, zajedno sa porodicama i bližim i daljim rođacima, sa
svim svojim brigama i strepnjama, i sad sede i ćute u mračnim uglovima ove sobe, koja je
postala veća od najveće poljane. A kad uspe da ih izbriše iz svesti i zadrema za nekoliko
trenutaka, san joj iznosi pred oči ono što bi htela da zaboravi, ili je budi njen dečak
prigušenim glasom:

- Majko, kucaju!

- Ne kucaju, sine, čini ti se. Spavaj, dušo!

Tišina. Dečak ćuti; sva mu je pažnja prešla na sluh; oči sklopljene, više od umora nego od
sna, oči sa dugim, rastresitim i kao iskrzanim trepavkama koje majka, čini joj se, i u tami
vidi.