Page 291 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

daha i najtanjeg pramena tame. Samo živimo i rastemo; samo to možemo da vidimo i
jedino o tome umemo da mislimo. Svićemo.

*

Kraj marta meseca. Suša, sa povremenim zahlađenjima i varljivim nagoveštajima kiše.
Procvetale rane šljive i breskve. Sudaraju se i mešaju pojave u prirodi, kao da se gube i
utvrđene granice godišnjih doba. Osvane sunčan dan, a već oko podne počne da se javlja
neki oštar i tanak vetrić koji nosi bele i rumene latice behara, ali očigledno je da dolazi iz
nekih predela gde još vladaju zima i led. Sa cvetnim laticama mešaju se i retke pahulje
snega.

Čovek sklapa oči, zakopčava sva dugmeta na kaputu i oseća se kao slabo, ugroženo
stvorenje, izloženo nevidljivim opasnostima i iznenađenjima nereda koji ga okružuje spolja
i ispunjava iznutra.

A kad za trenutak otvori oči, vidi da je u ovaj kovitlac od snežnih pahuljica i cvetnih latica
upao i mali beli leptir, i spasava se grčevitim udarcima slabih krila koji liče na samrtne
trzaje.

Treba kazati i to da je sva ova igra svetlosti i boja na sivoj pozadini martovskog predela
praćena i tihim ali oštrim cviljenjem studenog vetra u granama retkih četinara.

Posmatrajući sve to, osetih tanak ali dubok drhtaj celog tela, nešto od onog nejasnog
velikog straha koji nas povremeno ispuni od glave do pete i zaustavi u mestu, i pred kojim
moramo da se zapitamo: šta smo mi ljudi, gde uobražavamo da živimo, a gde nam uistinu
prolazi taj naš kratki vek?

*

To je bio izrazit melanholik, „zloslut“ čovek, kako kaže narod u Bosni. Pri svakom rešenju,
susretu ili postupku, on je video samo negativnu stranu i predosećao mogućnost
neuspeha, gubitka, katastrofe, nesreće. To osećanje ga je mučilo i smetalo mu u druženju
i poslovanju sa ljudima, ali ga se nije mogao osloboditi.

Jednog jutra, u cik zore, probudio ga je svetao san, jedan od onih snova u kojima nam se
čudesno objavljuje sama ovejana istina o našem stvarnom životu. Tu mu je, u
magnovenju, postalo jasno da se nesreća koju on nazire svuda oko sebe i očekuje kao
udarac već desila, i to davno nekad i negde, i da je sećanje na nju to što ga prati kroz ovaj
život i svaki čas pada kao senka na put ispred njega.

*

Bez zvuka i najmanjeg šuma, a kao nošen muzikom koja podiže lako i nosi dugo, visoko i
daleko, ja sam toga dana, predveče, krenuo na neobičan put.

*

Iščeznuše planine, splasnuše oblaci, digoše se poput lakih velova predeli koje smo
smatrali nepokretnim svetovima.