Page 288 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

zauvek. I vojnike neke često gledam, ratnike prošlih vekova i nestalih carevina, kako se
prašni i ožedneli nestrpljivo guraju oko sporog mlaza ove vode.

Vrlo često zaboravljam gde sam i ko sam, samo mislim o vodi, o vodi uopšte, o kružnom
putu koji ona stalno prelazi između neba i zemlje, kao para, kao tečnost ili kao led. A
možda ponajčešče mislim o čovekovoj potrebi za vodom i o načinima na koje dolazi do
nje, kako se sa njom bori, kako je izbegava, kako je kroti i kako se njome služi i koristi.

*

Jedan govornik. Njegova beseda kao da nema kraja. On govori čas živo i toplo, čas muklo
i klonulo. Ponekad i zastane u govoru, tako da izgleda kao da će ipak završiti, ponekad i
sam kaže da neće da dulji i da ovim, evo, završava, ali posle uvek nađe neku asocijaciju,
priseti se nečeg i - produži da govori. U neprilici su ne samo oni koji ga slušaju nego kao
da i njemu samom sve to postaje neprijatno. Ali on ne prestaje, nego govori dalje, čas
smeškajući se zbunjeno, kao da se izvinjava, čas mršteći se kao da pati od jakog
unutarnjeg bola. Govori očajnički, kao da tu pored njega čeka smrt koja će mu prekinuti
tanku i dragocenu nit života čim on prestane da govori. I samo zato govori, sipa reči do
promuklosti, do iznemoglosti. Kad nema više nijedne misli u glavi, on ređa prazne reči,
kako bi zavarao protivnika i produžio život.

*

Mladiću koji čita novine.

- Što gubite vid i traćite vreme čitajući to što nikad nije bilo istina niti je na putu da to
postane, i što će već sutra možda biti očigledna laž?

*

„Et tamen dies oritur!“

To je moralo biti rečeno jednog dana kao što je ovaj.

Letnju noć potisnulo svitanje, sjaj mladog sunca navire i brizga na sve strane,
nemilosrdno nastupa dan.

„A dan se ipak rađaIzgovaram to, a čini mi se da je u onoj jednoj jedinoj rečci - ipak! - i u
naglasku koji leži na njoj sadržana sva težina ljudskog života.

*

Njeno telo je sitno ali skladno, snažno i toplo; koža zagasite boje i malo naježena, kao u
divlje golubice koju čovek drži u šaci i na koju piri svojim dahom da bi razduvao paperje
na njoj.

*

Čudna priča o čoveku strancu koji je, krajem XVIII veka, na putu kroz Bosnu, napadnut od
razbojnika, teško ranjen i opljačkan. Uzeli su mu sve stvari od vrednosti, između ostalog i
dragoceni džepni sat, u to vreme čudo od tehnike. Sad leži u jednoj seoskoj kući i leči se;
u stvari, ne leči se nego umire, ali nikako ne može da umre. A lakše bi se smirio i rastavio