Page 289 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

sa dušom kad bi umeo da razgovara sa ukućanima i kad bi znao koji je danas dan i koliko
je sati.

Krećem se u svom vremenu, među svojim ljudima, i obavljam svakodnevne poslove, a
stalno mi se vraća misao na ranjenog, opljačkanog stranca i na sve ono što ga muči dok
beznadno boluje u seoskoj kući, u zabačenom kraju.

*

Mislim da sam trenutak velikog uzbuđenja i saznanja doživeo u svojoj osamnaestoj
godini, na peščanom ušću pored mutne Drine. Bilo je olujno letnje predveče. Išao sam
potišten i sam, kad mi je u susret doplovio vasionski talas i zaustavio me u hodu. On me
je i prikovao za zemlju i podigao u visine, ne znam koji je od ta dva utiska bio tačan, isto
kao što nije mogućno izmeriti dužinu trajanja toga beskrajno dugog magnovenja.

Sudeći prema mom sećanju i mojim utiscima - a njima ne mogu poklanjati mnogo vere -
sve je to počelo kao zvuk, ali ne kao jedan od poznatih pa ma kako neobičnih ljudskih
zvukova. I kad kažem „počelo je“, ja time samo označavam trenutak kad je taj glas stigao
do mene.

U njemu je bilo i zvuka i svetlosti, nerazdvojno povezanih u jednu snagu i jedan zamah.
To je bio zvuk-sjaj koji se ne javlja gromovito, ali putem raste, jača i obasjava, budi,
podiže i nosi sve što dođe u dodir sa njegovim kružnim talasima, tako da sve ostaje iza
njega, spasonosno izmenjeno i očišćeno. On se javlja povremeno i neredovito, u
nepravilnim vremenskim razmacima od nekoliko dana, godina ili vekova, u trenucima koji
označavaju zrelost naše vasione, a snažniji je od svega i po svom poreklu dalek i
neobičan, potpuno iznad naših čula sluha i vida i mogućnosti naših shvatanja, tako da
možemo samo po promenama koje izaziva da ga vidimo i procenjujemo.

To su trenuci velikih, naglih i spasonosnih promena u životu ljudi ili ljudskih zajednica.
Trenuci o kojima čovečanstvo oduvek sanja, priča ili peva, koje primamo sa nevericom, ali
u koje svi moramo da verujemo, da bismo mogli podneti sve ono što izgleda neverovatno
u našem ljudskom životu.

To je ona nepojmljiva sila koja u izuzetnim svetlim trenucima otvara vrata i najtvrđih,
najbeznadnijih tamnica upravo tada kad za to ima najmanje izgleda i nade. To kraljeva
lepa kći dolazi sa svojim devojkama da raskuje i oslobodi plemenitog zatočenika koga je
bezdušni kralj zatvorio, da bi tu skapao i istrunuo, a bez greha i krivice.

To je onaj spasonosni udarac koji ponekad odjednom rešava najteže ljudske zaplete i
sporove, nudeći beskrvna rešenja na osnovu ljubavi i razuma tamo gde prete najteži
sudari i bezumni neredi. Taj zvuk-sjaj, koji je stvarna snaga, iako nevidljivog i
neobjašnjivog porekla, ne otvara samo najbeznadnije tamnice; on ide i dalje i dublje;
unosi svetlost u međuljudske odnose i nigde ne gubi svoju snagu. On prodire ponekad u
našu krv, u naše misli ili snove, tu vrši svoje spasonosno dejstvo i može da nas odbrani
od iskušenja kojima smo tako često izloženi u našim mislima i snovima, a protiv kojih smo
slabo naoružani ili potpuno nemoćni. On može slabog i nesnalažljivog čoveka da urazumi,
podigne, uputi i ohrabri, jer nas štiti od svega što je tamno i nisko u nama i oko nas,
oslobađa nas straha i poraza i dovodi u srećni položaj u kome hrabrost nije ni potrebna.

*