Page 290 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Sa putovanja po Kini. Prolazimo provinciju Šantung. Čiste stanice, čisto i lepo odeveni
mladići prodaju hlepčiće u obliku pletenice i ražnjiće od pačijih bubaca.

Gledajući ovu zemlju, ja imam stalno jedno isto osećanje: ne znam ništa, ništa,
naslućujem mnogo, a razumem, čini mi se, sve.

Beskrajni predeli, a uvek isto: pitanje odnosa zemlje i vode. Kad vode ima toliko da
navlaži zemlju, ali ne toliko da je i odnese, onda je sve u redu, a kad se taj odnos između
dva elementa poremeti, onda je beda, žalost i umiranje.

Tako je bilo oduvek i tako će biti dok god ljudi ne ovladaju tim odnosom između vode i
zemlje i ne okrenu ga u svoju korist.

*

Ovaj veliki grad bio je, izgleda, oduvek ovakav: istrgan, prosut, upravo kao da nikad ne
postoji nego večno nastaje, dograđuje se i opravlja. S jednog kraja niče i raste, a sa
drugog vene i propada. Uvek se kreće i talasa, nikad ne miruje i ne zna šta je pokoj i
tišina. Grad na dve reke, na visokom mestu, i sa mnogo vetrova.

Ali ja nisam ni krenuo da govorim o tome, nego o nečem drugom i suprotnom, o zatišjima
koje taj i takav grad poznaje, o tišinama, o dragocenim, lakim i svetlim povesmima tišine
koja se ponekad saviju na rumenom nebu iznad iskidanih padina ovoga grada.

Najposle, oslobođenje, odsustvo zvuka kao najlepša muzika!

Tako biva i sada da se neskladna beogradska vreva i buka u septembarsko predvečerje
odjednom slegnu i stišaju, i nastane pod svetlim nebom lepa tišina koja namučenom
čoveku dopušta da se smiri i odahne, i da u tom trenutku nađe odmora i zaštite od svega
što je bilo i što još može biti.

*

Oniska, ali srazmerno vajanih oblika tela. Kao sve mlade žene niska rasta, drži se pravo i
glavu diže visoko. Dok razgovara, sa lica joj ne silazi tanak osmejak, stalan izraz
zanesene pažnje, kao da osluškuje neku samo njoj čujnu muziku izdaleka i sa visoka. U
svakom razgovoru učestvuje kratkim, ponajviše jednosložnim rečima, tek koliko da prikrije
rasejanost, pokaže neku pažnju, i da ne uvredi sabesednika. Uopšte, teško bi bilo kazati
ma šta određeno o njoj: ko je i šta je, odakle dolazi, kome cilju ide, i čim se stvarno bave
njene misli. Tako se i kreće, kao bestežinski. Ponekad podseća na pahuljicu, prožetu
sjajem, što se diže i lebdi na dašku vetra koji mi ne osećamo.

*

Najpre je to samo kao slutnja svitanja. Neko i radosno i bojažljivo svitanje, koje na
mahove još liči i sumraku, kao srećniji brat manje srećnom. I vidimo ga i sumnjamo u
njegovo postojanje. Ali, toj velikoj igri „Jest-nije-jest“ brzo dolazi kraj. Bezbrižnošću i
prirodnim mirom nagog dečaka sunce iskače iznad crnog reda borova u dnu vidika. Nema
više mesta igri ni dvoumljenju. Sviće. Od jakog i naglog sunčevog bleska oči nam se pune
suzama. Plačemo, ali kao što plače novorođenče na ulasku u svet, dok sunce menja lice
predela i svuda širi iluziju uspona, rasta i trajanja bez kraja. Nestaje i poslednjeg hladnog