Page 48 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 48
sučeljava sa bolom; to vas život boli, samo postojanje kao takvo, i da bi mogao što duže
da vas drži u svojoj vlasti, plaši vas smrću. A ona je jedini pravi i savršeni lek svakom bolu
i strahu.
*
Stariji ljudi okrenuti su ka ishodu i kraju života, i stoga primećuju mnogo bolje i više one
koji umiru i odlaze nego one koji se rađaju i nastaju. Videći kako se, jedan po jedan, gube
njihovi vršnjaci, čini im se da umire ceo svet. Pri tom gube iz vida stotine i hiljade beba
koje se u isto vreme rađaju i mladića koji dorastaju i spremaju se da svežim snagama
krenu u podvig koji se zove ljudski život, isto onako kao što su oni kretali pre četrdeset ili
pedeset godina, a možda i bolje i hrabrije, i sa vedrijim izgledima.
*
Nekad je san bio za mene samo srebrno polje tišine, samo most koji vitim belim lukom
vezuje moja dva radosna dana.
*
Mislim da mogu kazati da znam kako se oseća čovek koji je bio slep pa progledao, koji je
ogluveo i živeo jedno vreme gluv, pa mu se onda odjednom vratio sluh.
Više od dva meseca živeo sam - ako se tako može reći životom mrtvaca čija smrt nije
primećena i kojeg samo zbog toga nisu još sahranili. Probuđen mesečar koji još nije
pustio jauk ni pao. Neožaljen pokojnik koji svoju smrt nosi u sebi kao sitnu tajnu. Hodao
sam i govorio, jeo i spavao, pitajući se svakog trena čemu sve to činim, pomišljajući
neprestano da sve to jednim pokretom bacim od sebe i da svima pokažem da sam
odavno izgubljen, da je moje postojanje prividno.
A onda je odjednom, nerazumljivo i neočekivano, spao sa mene sav teret. Vaskrsnuo sam
iz tog stanja između smrti i života i vratio se na put svoga starog i znanog postojanja.
Opet sam osetio tešku ljudsku brigu ali i svetlu želju za pokretom, rečju i delom. Opet sam
čuo šta govori voda svojim žuborom. Opet su dani bili osvetljeni smislom i putevi radošću.
I krenuo sam napred - još jednom: napred - ne sećajući se ničeg od onog što ostavljam
iza sebe i ne misleći na ono što me čeka.
*
Kad mislim na moja razna putovanja, vidim da ih ima od dve vrste. Jedna, koja su sa
mnom zajedno izrasla, kao organska potreba i prirodna posledica mog duhovnog i
fizičkog razvoja. Druga, koja su se nekako uzgred i slučajno prilepila za mene, koja su mi
nametnula od okoline i koja sam zbog svoje lakomosti i nepromišljenosti prihvatao, iako
su stvarno iznad mojih snaga i izvan mojih želja i potreba. Ona prva pričinjavala su mi
radost i donosila i zadovoljstva i duhovne koristi, a sa ovih drugih vraćao sam se iznuren
fizički i osiromašen duhovno.
*
