Page 49 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Evo jedno jutro kad život izgleda podnošljiv, jer događaji koji nas udaraju, pa dižu ili satiru,
donose i mogućnost velikih, neočekivnih unutrašnjih promena i preobražaja.

Ja bih mogao kazati kakvi su ti događaji, jer sam ih godinama osećao na sebi; oni su i
učinili od mene ovo što sam. Uostalom, njih svi znaju koji znaju mene. To je bilo lako. Ali
teže je, nemoguće je kazati išta o promenama i preobražajima koji te događaje prate. A
sve i kad bih mogao, ja to ne bih nikad rekao. Nisam lud. Ja bih se tako lišio upravo onog
od čega i zbog čega živim.

I stoga - ja ćutim i živim.

*

Žaliti se na život? Zašto? Žaliti se sada kad nije više ni lep ni lak, a doskora, dok je to još
bio, žudno i žedno smo primali sve što nam je pružao. To ne bi bilo pravo ni pristojno. To
bi značilo ogrešiti se o pravila igre koju smo prihvatili i priznali. Sve što se od nas sada
traži, to je da sa strpljenjem, hrabrošću i nešto dostojanstva izdržimo i podnesemo drugi,
teži i tamniji deo te igre, pošto smo lakomo iskoristili onaj prvi, svetli i laki njen deo.

*

Između vas i starog društva postojao je jaz - nesporazum. I to je bilo dobro i prirodno.
Neće i ne mogu da me prime, znači da sam onaj koji treba da budem; bez mesta, to jest
na svom mestu.

Ako se desi da se između vas i onih koji su sa vama, i sa kojima želite i morate da budete,
javi nesporazum - to je signal. Treba odmah stati u mestu, da bi se proverilo u čemu je
stvar i kakva je priroda toga nesporazuma. I ne kretati pre toga ni napred ni nazad.

*

Verovatno ćete se nasmejati mojim racionalnim i celomudrenim sudovima. A na kraju,
zašto da se ne nasmejete. Nije to rđavo. Smeh je zdrav i lekovit. Iskren ljudski smeh
pomaže nam da jasnije vidimo i bolje i bliže sudimo ono što nismo mi. Smeh pročisti i
osvetli atmosferu. A to je dobro. Tako se mnogi nesporazumi objasne i mnoge suprotnosti
približe na najprirodniji mogući način.

*

Kako da se očuvaš i održiš među ljudima kojima nije toliko važno šta je čovek po sebi, šta
ume i zna, ni kakav je u toku dugih godina, svakog dana, pri svakom poslu i na svakom
mestu, nego šta može i sme da kaže, u jednom trenutku, na jednoj stranici novina, o sebi i
o drugima.

*

Tako oduvek čovek u čudu i nesnalaženju stoji pred čovekom u sebi i pred ljudima oko
sebe.

*

Treba izdržati do kraja, sa osmejkom stjuardese koja zna da na avionu nije nešto u redu.