Page 64 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

stešnjenom između dva tamna okeana nepostojanja, onog koji se prostire ispred našeg
rođenja i onog koji nas čeka posle naše smrti.

*

I ja sam jedan od onih koji celog svog veka, od prvog pokreta u majčinoj utrobi do
poslednjeg predsmrtnog trzaja - traže izlaz.

*

Da bi se nekud stiglo i nešto postiglo, potrebno je u nas mnogo. Kao i svuda u svetu,
možda i više. Pre svega treba proći, po dubokoj tami, kroz blatnjavo selo i čopor
nevezanih pasa u njemu. Pa posle toga - ako šta ostane od tebe - sačekati jutro, pojaviti
se tamo negde među ljudima, ispavanim, ornim za borbu i razgovor, i - biti takav kakvi su i
oni i, po mogućnosti, jači i bolji od njih.

*

Svi mi živimo od snaga koje nosimo u sebi ili stičemo uz put, od stvarnih dobara i
vrednosti kojima raspolažemo i koje možemo u svakom trenutku da uložimo u život i da
suprotstavimo svetu oko sebe, ponekad i od nerazumljivog slučaja koji, uz velike napore i
teške štete duha i tela, okrećemo u svoju korist, za svoje dalje napredovanje.

Takvim nam se stalno ukazuje naš život, neujednačen i pun neizvesnosti i prepreka, u
nama i oko nas.

A kako su drugačiji pobedonosno završeni životi velikih ljudi o kojima, kao o nedostižnim
primerima, čitamo ili slušamo! Ne usuđujući se ni da im zavidimo, a kamoli da se
poredimo sa njima, posmatramo ih kako koračaju, a jasno je da - pored snaga i sredstava
kojima se i mi služimo - imaju sigurnu podlogu i podršku negde izvan sebe, tamo daleko u
svetu koji mi ne možemo da sagledamo. Vidi se da mogu u svakoj prilici pouzdano
računati na pomoć otud, da imaju čvrste svedoke na koje se uvek slobodno mogu pozvati.
I vidi se, isto tako, da im nikad nije bilo potrebno da to učine. Samo njihova svest o tome
provela ih je kroz ovaj život, koji sa svakim novim danom izgleda sve više neprohodan,
pomagala im da se, u potrebi, provlače kroz iglene uši, da opkoračuju i preskaču ponore
kojima se mera ne zna i od kojih se samo jedna, polazna strana može videti - i da posle
svega uvek nastave put neumanjeni i uspravni.

Ti njihovi minuli životi, sa grobom kao pobedonosnim znakom na kraju, izgledaju nama,
koji zemlju svojim kratkim korakom merimo, kao niz neverovatnih čuda ili, bolje, kao jedno
jedino veliko čudo koje nije smatralo dostojnim da se kao takvo objavljuje ni tražilo da ko u
njega veruje. Nešto kao vradžbina, a nije to.

*

Oni koji zaista vole svoj rodni grad, koji su mu verni, i imaju srčanosti i strpljenja da ostanu
na jednom mestu, na svom mestu, i onda kad sve goni čoveka da traži drugo, lakše -
samo oni, valjda, imaju ovakve divne i svečane trenutke kao velike nagrade za svoju
istrajnost i odanost; u tim trenucima se njihov često jednolični i teški život odjednom
preobražava i biva raskošan, bogat i zanosno lep.