Page 66 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 66

A biva i to da uopšte nemamo sluha za njihov glas, i da ne čujemo ni jedne ni druge. To je
       uzrok mnogim našim neuspesima, poniženjima i patnjama, a često i našoj propasti.


                                                            *


       Nije glavno ko živi, koliko živi, pa čak ni kako živi. Važan je jedino život sam, a ne pita se
       kakav, u kom obiku ni pod kojim imenom. To pitamo samo mi pojedinci.

                                                            *


       To je obično tako. Igra počinje sa smehom, a završava plačem ili gluvim i nemim kajanjem
       i žaljenjem što je gore od plača. I to važi za svaku igru.


                                                            *

       Zavist je slepa i nezasitljiva. Drevna istina, kazana i napisana toliko puta, ali samo onaj ko
       je to na svojoj koži osetio može da zna i oceni svu težinu te istine.


       U očima zavidna čoveka ovaj naš svet je pravi raj, a svi mi ljudi smo blaženi rajski žitelji,
       jedini on je zarobljenik pakla, lišen mira i sreće i svakog ljudskog dobra. I tu se ništa ne da
       promeniti ni popraviti. Dok postoji, on će vam zavideti, vama i svima ljudima oko sebe, sve
       do onog najnesrećnijeg od nesrećnih među živima. Zavideće vam i zbog onog što imate ili
       što biste, prema njegovom sudu, mogli imati, kao i zbog onog čega nemate i nećete nikad
       imati. Jer, zavidljivci vam često pripisuju dobra i preimućstva kojih nemate, kite vas kao
       novogodišnju jelku sjajem i bleskom, samo da bi mogli da tako pravdaju svoje osećanje
       gorke zavisti. I na nesreći vašoj vam zavide, nesrećnici!

                                                            *


       1) U većini slučajeva starci nemaju šta da kažu mlađima.


       2) Većina staraca vole da pričaju i da daju savete mlađima.

       3) Znači da je ono što stari govore mladima ponajčešće - ništa.


                                                            *


       Svaki čovek nešto traži i očekuje, i to celog života ili, bolje rečeno, dok god ima životne
       snage u njemu. U tome je znak čovekove veličine i izvor njegovih najvećih stradanja,
       osnov one životne tragike koja je samo čovekova. I što je čovek bolji i od boljeg tkiva, to je
       ređe i skupocenije ono što traži, i utoliko se teže nalazi. A to što takav čovek traži može
       nekom drugom izgledati i sporedno i izlišno. To nije važno. Glavno je: volja za saznanjem
       i otkrićem, i snaga, strpljivost i upornost koje su u službi te volje. Postoje na ovoj našoj
       zemlji, i izvan nje, hiljade i hiljade stvari koje, pored svih naših napora, neće možda nikad
       biti ljudima otkrivene ni pristupne, ali ljudsko dostojanstvo se meri po onima koje su
       izgledale isto tako nedostižne, pa ih oštroumni i uporni istraživači otkrili i osvojili, i danas
       ljudi vladaju njima na opštu korist. Takvih ima dosta. Stoga je svaka želja za saznanjem
       dobra. Nje se ne treba nikad plašiti. Ako ne nađemo ono što tražimo, može se desiti da
       nađemo drugu, novu i korisnu stvar na koju nismo ranije pomišljali. Razume se, može biti,
       i biva, i da se ne nađe ništa. Ljudi koji traže i istražuju, često se troše i ginu na tom putu,
       bez ploda i vidnog uspeha, ali ginu i oni koji vek provedu u duhovnom nemaru i neradu,
   61   62   63   64   65   66   67   68   69   70   71