Page 68 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

se može reći da vam je, kroz sve mene i obrte dugog života, dvoje zajemčeno i osigurano:
duga patnja i sigurna pobeda.

*

Po stoti put moja se misao pita - kao što zalutao i zatvoren leptir po stoti put bije o staklo -
šta je to što mi ne da da živim ni da se životu radujem.

To je kajanje zbog nečega što nismo mogli da ne učinimo, što možda nismo ni učinili, i
strah od nečega što nikad ne dolazi i ne nastupa, a neprestano se primiče i preti.

To je nauk koji se nikad ne može do kraja shvatiti ni naučiti.

To je svršen čin sa kojim se ne mirimo.

To je nada, neodređena i bezizgledna nada, koja nas više muči i boli nego što nas teši i
krepi, a koja nas nikad ne napušta.

To je slika potpunog nesklada između nas onakvih kakvi jesmo i onog što živi u nama i
što nas okružuje sa svih strana.

*

Čovek koji je putovao, trgovao, gradio i rušio, voleo i mrzeo, i koji se zaustavio u jednom
gradu kome do tada nije ni ime čuo, sa željom da predahne i sakupi snage za dalja
putovanja i iskustva, ili da tu, možda, ostavi kosti i sa njima poslednji blesak neobičnog
duha koji ga je vodio svetom. Jedno ili drugo, on to još ni sam tačno ne zna.

Sad živi tu kao stranac kome ništa ne treba. Ne traži nikog, a svakog ko mu se približi
gleda pronicljivo oštro, kao da samo pogledom želi da kaže ovejanu suštinu onog što je u
minulim godinama susreta i obračuna jasno i nedvosmisleno shvatio, neku tešku i
sudbonosnu istinu, koja bi onog trenutka kad bude shvaćena i prihvaćena od svih ljudi
značila izbavljenje čovečanstva.

*

Tek posle izvesnog vremena, kao da je sve dotle samo gledao ne videći ništa i ne misleći
ni na što, njemu je postalo jasno šta se to pred njegovim očima stvara, razvija i ustaljuje:
lice ljudskog bola, ali onog velikog i pravog koji ne traži leka ni olakšanja, ne seća se
ničeg i ne nada se ničemu, koji je jednom zauvek postao to što je, samo to može biti i
samo kao takav jednom, možda, uminuti i nestati.

*

Postoji nekoliko vidljivih perioda u životu jedne biljke; od trenutka kad seme padne u
zemlju i posle proklija, ona raste, lista, cveta, ocvetava, zameće plod i dozreva, a negde
tamo u zimu ona se cela vraća u zemlju iz koje je ponikla i u bezobličje koje joj je
prethodilo. Od svega toga mi smo izabrali samo trenutak cvetanja i smatramo ga jedinim
važnim, upravo glavnim ciljem celog dugoga procesa.

Zar to nije kao kad bi se jedno ljudsko biće začelo, rodilo, odraslo i umrlo, samo zbog
nekoliko osmejaka koje bi nam uputilo u vremenu svoje mladosti.