Page 60 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 60
nije po njegovoj meri i oduzima život svemu što je duhom ili telom izuzetno ili natprosečno
oko njega.
*
Oni koji upravljaju i iskreno žele da društvo usavrše i izmene nabolje, trebalo bi da imaju u
vidu da će u tom poslu, osim vidljivih i poznatih protivnika, imati i drugih smetnji i otpora o
kojima moraju da vode računa, jer su vrlo opasni, upravo stoga što su spori, nevidljivi i
podmukli.
Neophodnim, velikim i korisnim promenama koje, rušenjem ili ukidanjem starih ustanova,
društvenih tela i svih oblika svakodnevnog života, teže za potpunom izmenom društva,
suprotstavljaju se ljudi zbog svojih utvrđenih navika, ličnih interesa, ili sujete. I to je
vidljivo. Međutim, u tim ustanovama, telima i oblicima samim postoji jaka unutrašnja
težnja da traju takvi kakvi su. Pa i kad snage koje teže promenama i novinama uspeju da
ih potisnu i, prividno, potpuno izmene, one nisu stvarno mrtve, nego strpljivo čekaju i
vešto iskorišćavaju svaku priliku da se vrate u prvobitno stanje.
Tako oni koji se bore za novo i bolje imaju, pored poznatih, još i svoje nevidljive
protivnike, i to u samoj prirodi stvari, a konzervativni ljudi svoje saveznike.
*
Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije
još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo,
površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog
napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo
osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak
na zemlji krv hladi, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez
svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno.
Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vredi
što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih
replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu
unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se
u pogledu ili u podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih
monologa i dijaloga.
Bilo bi vreme da već naučimo da i u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam
pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju,
ružno umremo. A to je strašno.
*
Po pažnji koju volimo da ukazujemo svojim lekarima i zahvalnosti koju redovno osećamo
prema njima - vidi se koliko volimo sebe.
*
Ima jedna, sama po sebi strašna misao u kojoj bi se možda moglo naći i utehe za sve i
rešenja svega. A to je: možda se ono od čega strepimo i što sa strahom, stegnutog grla,
