Page 71 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Uviđam da ljudske stvari, to jest ljudski postupci, doživljaji i sudbine nemaju onaj oblik koji
im mi u našim shvatanjima i sećanjima dajemo, a kako neki drugi oblik nisu nikad ni imale,
znači da ga nemaju uopšte; bar ne za nas. A što se tiče suštine svega toga, mi je u stvari i
ne poznajemo, jer je svaki od nas na svoj način shvata, procenjuje i prikazuje. Tako ni ta
suština stvarno ne postoji. I tako se može kazati da i te stvari same, pošto nemaju ni
određenog oblika ni utvrđene suštine - ne postoje.

*

Veliki jad je u tim zrelim godinama i velika obaveza. Veliki jad se ne kazuje, ne pokazuje,
nosi se skriveno, ali tako da se ni to skrivanje ne može primetiti.

*

Svi se mi, koliko god nas od žene rođenih ima, izbavljamo i spasavamo, i to od prvog
trzaja u majčinoj utrobi pa do onog poslednjeg zeva kojim uzalud hvatamo još malo
vazduha; uvek, i u snu i na javi, kad ležimo isto kao i kad hodamo, kad navaljujemo i kad
bežimo, kad govorimo i kad ćutimo, pa i kad na izgled bezbrižno i besciljno pevamo, idući
šumom ili pustinjom, gde nema uha koje bi nas moglo čuti. Svi bez izuzetka, svuda, i
uvek.

U Bosni narod kaže za maloumnog i izgubljenog čoveka: „Taj nije spasen.“ U stvari, niko
od nas živih nije spasen, nego se stalno i uporno spasavamo i spasu nadamo. I sva naša
takozvana borba za opstanak nije drugo do traženje spasa. Pri tome se ponašamo slično
noćnoj leptirici koja upadne u osvetljenu nastanjenu prostoriju i odmah počne slepo i
nemilice da udara sobom o zidove, vrata i prozore, nagonski tražeći - izlaz i spas.

*

Ako poniženju (ili nekoj drugoj ljudskoj muci) uopšte ima leka, i ako je spasenje mogućno,
ono se javlja obično kao rezultat svih naših mnogih i raznovrsnih napora, negde pri
vrhuncu naše bede, kad nam se čini da je sve bezizgledno i potpuno izgubljeno. To i jeste
težina takvih teških položaja, jer malo ko ima strpljenja i snage da taj trenutak dočeka.

*

- Ljudi se ne rađaju zato da bi živeli dugo, bili zadovoljni, ili čak srećni...

- Pa onda zašto?

- Ne znam ni ja, ali svakako najmanje zato.

*

Kad gledam kako se ljudi oko mene lome i troše u borbi sa sitnicama, i kako često biva da
u toj borbi i propadaju, u meni se javlja želja da čovek nadraste samog sebe, da steče
sposobnost kretanja u svima pravcima, da postane višestruk; to jest: da čovek ne mora da
bude uvek samo ono što jeste u jednom trenutku i određenim uslovima, nego da ume i
može da povremeno postaje i biva i ono što je nekad ranije bio, kao i ono što bi po svojoj