Page 70 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

negde, na nekom stepenu čovekovog razvitka, kao razorna unutarnja eksplozija ili kao
početak sporog ali smrtonosnog trovanja našeg ljudskog bića.

Misao o postojanju krivice uselila se u čoveka kao bolest, kao ludilo veličine. Jer,
mogućnost postojanja čovekove krivice pretpostavlja posve drugog čoveka, velikog,
moćnog, slobodnog, a on to nije i teško to biva, i samo na mahove. Ta misao je nešto kao
kazna, i to strašna, za greh koji nismo počinili, jer nismo ni sposobni da ga počinimo.
Patnja koja počiva na zabludi i žalosnom nesporazumu.

*

Kad laže - to sam primetio - njegov rečnik je originalniji i bogatiji, biran i malo neobičan.
Time se odaje; bar preda mnom.

*

Luda i bestidna samoživost viđa se upravo kod onih koji najviše imaju i sve mogu. Pored
toga, nezdravo i opasno samozadovoljstvo i smešna sujeta, koja lebdi kao stalna pretnja
nad nama, javljaju se stalno, u svemu i teže da zavladaju našim mislima i postupcima.
Mnogo se divimo sami sebi i svemu što pomislimo ili uradimo, a mrzimo one koji u tom
divljenju ne učestvuju, i spremni smo da ih preziremo kao glupake i gonimo kao
neprijatelje svega što je pravo, lepo i istinito.

*

Ono što nazivamo „rođeni ubica“, to je druga, neosvetljena strana planete koja se zove
čovek.

*

Trajno je samo ono što nije dobilo oblik ni ime, što nikad nije ni napuštalo beskrajne i
večite predele nepostojanja.

*

Nekad, davno, napisao sam da je jedna od čovekovih slabosti njegova mala i ograničena
sposobnost predviđanja, naročito kad su u pitanju ne sitne i svakodnevne, nego krupne i
sudbonosne stvari. (To ne znači da nije oduvek i svuda bivalo izuzetnih, velikih ljudi koji
su bili sposobni da svetlošću svoga duha obasjaju uža ili šira područja budućnosti.) Ali
bez obzira na tu našu ograničenu sposobnost predviđanja, i svaki od nas običnih ljudi
treba da razvija i usavršava svoje umne i moralne snage i da savesno vrši svekodnevne
dužnosti i poslove, kako bi mogao spreman dočekati tu teško predvidljivu budućnost i sa
što više razuma, hrabrosti i ljudskog dostojanstva stati pred svaki zadatak i svako
nepredviđeno iskušenje, koje ona može da donese.

*

Već odavno za mene nije važno šta ko u ovom našem društvu ume da kaže, ni kojim
rečima, ni kakvim tonom, nego šta zna da uradi, kako to radi i kako ono što je jednom
uradio ume posle da održava, usavršava, i brani.