Page 76 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Teškoće su, upravo, dve. Prva je to što rekoh. A druga, to je naša stalna težnja i potreba
da tome životu, u svojim mislima i svojim željama, neprestano određujemo stalne oblike i
predviđamo tokove. I patimo što su nam predviđanja pogrešna.

*

I ovde, kao svuda u svetu, i možda više, ljudi znalci, stručnjaci, pravi radnici i stvaraoci
razgovaraju mirno, ljubazno, kao malo zabrinuto. I to tako da ta zabrinutost više senči
njihovo lice nego sabesednikovo. Njišu glavom, dopuštaju mogućnost drukčijeg mišljenja,
pa se opet vraćaju na svoje. Ne žure i ne požuruju ništa i nikog. Šale se blago. Kad ćute,
pitaju pogledom.

Oni među nama, u stvari, provode samo trenutke svoga kratkog odmora, a zatim se
odmah vraćaju svojim poslovima u kojima se stalno rvu sa nekim pitanjem čovekove
sudbine.

*

Razumeli smo se, iako se nismo mogli sporazumeti.

*

Dovoljno je da sve te ljude koji sad stoje ili prolaze gnevno ili nabusito ispred tebe,
zamisliš samo za trenutak ispružene, neme i nepomične u vodoravnom položaju - i ti ćeš
se osloboditi teškog osećanja straha i pritisaka koje ti sada dolazi od njihovih reči i
postupaka.

Nezgoda je samo što to teško čoveku polazi za rukom, a ponajmanje u trenutku kad mu je
najviše potrebno.

*

Nas su učili u detinjstvu kako se dočekuje i prima život i sve ono što on donosi i nameče,
kako se čovek održava u tom životu, izbegavajući nemir duha i tela, i sve rizike i štete,
kako se podnosi bolest i svako drugo zlo i, najzad, kako se dočekuje smrt kojom svaki
život završava. Dakle, čitav jedan defanzivni sistem! I sve to u opštim, tvrdim formulama
koje su pravljene jednom za vazda, jednako za sve i svakoga. Ali niko nas nije učio kako
se životu ide u susret, kako se hvataju i obuzdavaju njegove snage, i kako se pomoću
njih, kao pomoću njegove snage, i kako se pomoću njih, kao pomoću talasa, ide dalje i
više, ka novim oblicima i novim mogućnostima. U stvari, učili su nas kako da se život
preboli, prekuži kao bolest, a ozdravljenje nađe u smrti. Da, tome su nas učili, a ne kako
se borbom postaje jedno sa životom i kako se ljudski nestaje u njemu.

*

Izgleda kao da ga je neki drugi svet - jedan od nepoznatih ali naslućivanih svetova -
pozajmio ovom u kome mi živimo i nazivamo ga svojim.

Kad tako kažem, ja se, očigledno, ne izražavam jasno, nego kazujem opet jedno od tih
naslućivanja. Ali, to je neizbežno. I sve ostalo što mi ovako uz put beležimo, samo su