Page 76 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 76

Teškoće su, upravo, dve. Prva je to što rekoh. A druga, to je naša stalna težnja i potreba
       da tome životu, u svojim mislima i svojim željama, neprestano određujemo stalne oblike i
       predviđamo tokove. I patimo što su nam predviđanja pogrešna.


                                                            *


       I ovde, kao svuda u svetu, i možda više, ljudi znalci, stručnjaci, pravi radnici i stvaraoci
       razgovaraju mirno, ljubazno, kao malo zabrinuto. I to tako da ta zabrinutost više senči
       njihovo lice nego sabesednikovo. Njišu glavom, dopuštaju mogućnost drukčijeg mišljenja,
       pa se opet vraćaju na svoje. Ne žure i ne požuruju ništa i nikog. Šale se blago. Kad ćute,
       pitaju pogledom.


       Oni među nama, u stvari, provode samo trenutke svoga kratkog odmora, a zatim se
       odmah vraćaju svojim poslovima u kojima se stalno rvu sa nekim pitanjem čovekove
       sudbine.


                                                            *

       Razumeli smo se, iako se nismo mogli sporazumeti.


                                                            *


       Dovoljno je da sve te ljude koji sad stoje ili prolaze gnevno ili nabusito ispred tebe,
       zamisliš samo za trenutak ispružene, neme i nepomične u vodoravnom položaju - i ti ćeš
       se osloboditi teškog osećanja straha i pritisaka koje ti sada dolazi od njihovih reči i
       postupaka.

       Nezgoda je samo što to teško čoveku polazi za rukom, a ponajmanje u trenutku kad mu je
       najviše potrebno.


                                                            *


       Nas su učili u detinjstvu kako se dočekuje i prima život i sve ono što on donosi i nameče,
       kako se čovek održava u tom životu, izbegavajući nemir duha i tela, i sve rizike i štete,
       kako se podnosi bolest i svako drugo zlo i, najzad, kako se dočekuje smrt kojom svaki
       život završava. Dakle, čitav jedan defanzivni sistem! I sve to u opštim, tvrdim formulama
       koje su pravljene jednom za vazda, jednako za sve i svakoga. Ali niko nas nije učio kako
       se životu ide u susret, kako se hvataju i obuzdavaju njegove snage, i kako se pomoću
       njih, kao pomoću njegove snage, i kako se pomoću njih, kao pomoću talasa, ide dalje i
       više, ka novim oblicima i novim mogućnostima. U stvari, učili su nas kako da se život
       preboli, prekuži kao bolest, a ozdravljenje nađe u smrti. Da, tome su nas učili, a ne kako
       se borbom postaje jedno sa životom i kako se ljudski nestaje u njemu.


                                                            *

       Izgleda kao da ga je neki drugi svet - jedan od nepoznatih ali naslućivanih svetova -
       pozajmio ovom u kome mi živimo i nazivamo ga svojim.


       Kad tako kažem, ja se, očigledno, ne izražavam jasno, nego kazujem opet jedno od tih
       naslućivanja. Ali, to je neizbežno. I sve ostalo što mi ovako uz put beležimo, samo su
   71   72   73   74   75   76   77   78   79   80   81