Page 79 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Kako je to lepo i strašno i teško kad čovek na domaku sedamdesete godine, a to znači,
bez naročite hrabrosti rečeno, pod sam kraj života, odjednom ugleda pred sobom svet
28
onakav kakav jeste i kakvim ga do sada nikad nije mogao da vidi.

*

Sa živima razgovaramo, mrtve gazimo, o budućima ne mislimo. Varamo sebe i varamo
druge, uvek, svuda i u svemu, na našem kratkom putu između dva tamna predela
nepostojanja.

*

U toj muci što se zove žena i želja za ženom ima stvari koje su predmet šala i razgovora,
ovako javno, pred svima; zatim ima drugih o kojima može samo da se šapuće sa dobrim
drugovima, u četiri oka; ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni sa najbližima, koje
se i ne mogu nazvati imenom, nego se o njima ponekad samo mašta, kao o nečem
dalekom i bolno nedostižnom.

*

U stvari, svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani početak čovekovog
napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine teže, pa zatim o letenju, da bi se tako
ovladalo svetom i da bi čovek zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga
okružuje.

*

Ako je naša sudbina „marcher vers les clartes qui reculent toujours“ (V. Hugo), ja ipak taj
put ne bih nikad napustio, ni odrekao se časti da budem vojnik u tom pohodu.

*

Iznad severnog polutara, na krajnjem severu zemlje, čovek je prisiljen da traži u sebi sve
ono što ne nalazi na zemlji ili na nebu oko sebe.

*

Iznad polarnog kruga.

Ostati tu. Kao smrt u obliku nekog novog života.

*

Strašna je sudbina uobraženog bolesnika. To je čovek koji umire na rate, a ne živi ni onim
delom života koji mu još ostaje.

Mi znamo stotine slučajeva da su i teški bolesnici, uzeti, kljasti ljudi, osuđeni na
nepomičnost, ili slepci, umeli da se izdignu nad svoju nevolju, da nađu svoje mesto u
životu, a često i da budu korisni, pa i da stvore dela od značenja i vrednosti. Ali
hipohonder je nesrećan i neplodan, težak sebi i drugima.