Page 80 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

U svakoj bolesti čovek jednim delom svoga bića ostaje na strani života i zdravlja, dok u
hipohodriji, u težim, ekstremnim slučajevima njenim, čovek biva ceo prebačen na stranu
bolesti. A posle, posle, sasvim je svejedno kako se zovu uobražene bolesti od kojih on
„boluje“, kakve su i koliko ih je, jer on pati od one koja je izvor svih bolesti i za koju ne
postoji nada i nema leka. Jer on leči sve moguće svoje (uobražene) bolesti, a samo ne
onu od koje zaista boluje. Svaki bolesnik, dok u njemu traje malo životne snage, teži ka
zdravlju, a hipohondrove misli i težnje kreću se u pravcu bolesti.

Malo koja bolest unakazi tako čoveka iznutra i pomeri njegove odnose prema okolini kao
hipohondrija; ona učini čoveka samoživim, sebičnim i sujetnim, i do te mere sumnjičavim i
nepoverljivim da postane nepodnošljiv okolini, a nesposobna da primi ičiju pomoć, utehu
ili saučešće. Takav čovek ne oseća život, ne vidi svet, ne voli ljude, i sav je usredsređen
na svoje jadno telo i vezan za njega tucetom bolesti kojima ga sam zaražava, sam ga leči
od njih, i sam opet zaražava.

*

Pristao bih da živim, ako mora tako biti, među divljacima, u vihoru revolucije ili u
bezumnom vrtlogu rata. Na sve bih pristao, samo ne na malograđanski život koji nikad ni
u čemu ne pokazuje ni veličine ni lepote ni prave radosti, jer je u njemu sve otrovano
predrasudama i ukaljano računicom koja se uvlači do najskrovitijih dubina ljudskog života,
do u osmejak sa kojim čovek čoveku kaže: Dobro jutro!, do u bračnu postelju, do na
samrtnički log. A ta računica nije samo bezdušna nego i - potpuno pogrešna.

*

Veliki praznici i svečani dani najbolje mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje
29
smatramo najbližima.
*

Samo se radom ili hrabrošću može postići ugled među ljudima, prisiliti ih ne da vas vole i
nagrade, ali svakako da vas cene i poštuju. Naravno da je rad bolje i sigurnije sredstvo,
jer hrabrost nije od prirode svakom dana, a osim toga za nju se ređe i prilika pruža, dok je
za rad i radljivost uvek ima. I ne govorim ovde o unutrašnjem zadovoljstvu koje čovek ima
od dobro svršenog posla i koje svakako vredi više od svih nagrada i priznanja ljudskih.

*

Čovek, prisiljen da živi među ljudima koji mu nisu slični (u ma kom obliku i ma pod kojim
vidom to bilo) mora da se stalno otkupljuje. To je prokleta egzistencija. Jer, takav čovek
mora stalno da daje više nego što može, a ma koliko davao, niko mu to ne priznaje. On je
večiti dužnik svoje okoline i jedino ga smrt može osloboditi dalje obaveze da se otkupljuje.
Tada njegov dug prelazi na druge, žive, ljude čiji je položaj u društvu sličan njegovom.

*

Kod razboritih ljudi misli se već rađaju u svom izrazu, kao u oklopu, a kod brzopletih i
brbljivih misli se javljaju odvojeno od izraza, pa tek onda počinju da ga traže. Stoga je
razumljivo da govore koješta i da se izražavaju svakojako.