Page 364 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 364

XV









      Улице  су  још  биле  празне.  Љевин  пође  према  кући  Шчербацких.  Главна  врата  беху
  затворена, сви су спавали. Он се врати натраг, уђе у своју собу и поручи кафу. Дневни лакеј
  донесе му кафу; Јегор већ не беше ту. Љевин хтеде да ступи у разговор с овим, али у тај мах
  зазвонише по лакеја и он оде. Љевин хтеде да гутне кафу, а метну у уста земичку; његова уста
  пак  нису  знала  шта  да  раде  са  земичком.  Било  је  скоро  десет  часова  кад  је  по  други  пут

  дошао до улаза на кући Шчербацких. У кући тек што беху устали, кувар се спремао за пијацу.
  Требало је проживети бар још два сата.
      Целе те ноћи и тога јутра Љевин је живео сасвим несвесно, и осећао се као да је потпуно
  изузет  из  услова  материјалног  живота.  Није  јео  цео  дан,  није  спавао  две  ноћи,  провео  је

  неколико  часова  необучен  на  мразу,  и  осећао  се  не  само  свеж  и  здрав  као  никад,  него  се
  осећао потпуно независан од тела: кретао се без напрезања мишића и осећао да све може
  учинити. Био је уверен да би могао полетети увис, или померити угао куће, кад би то било
  потребно. Све преостало време шетао је по улицама гледајући у часовник и обазирући се на
  све стране.

      И што је год видео тада, доцније никад више није виђао. Особито су га ганула: деца која
  су ишла у школу; плавичасти голубови што су слетали с крова на тротоар; и земичке посуте
  брашном које је нека невидљива рука истурала. Ове земичке, голубови, и два малишана беху
  надземаљска бића. А све се то десило у исто време: малишан притрча голубу и смешећи се

  погледа у Љевина; голуб залепрша крилима и одлете сијајући на сунцу у снежном труњу што
  је  дрхтало  у  ваздуху;  а  са  прозорчића  замириса  печен  хлеб  и  показаше  се  земичке.  Све  то
  скупа било је тако необично лепо да се Љевин насмеја и заплака од радости. Пошто начини
  велики  круг  по  Новинарској  улици  и  Кисловци,  врати  се  опет  у  гостионицу,  и  метнувши
  преда  се  часовник  седе  и  чекаше  дванаест  часова.  У  суседној  соби  говорили  су  нешто  о

  машинама  и  превари,  и  кашљали  јутарњим  кашљем.  Они  нису  знали  да  се  стрелица
  приближује дванаестом сату. Стрелица је стигла. Љевин сиђе у трем. Кочијаши, очевидно су
  све  знали.  Са  срећним  лицима  окружише  Љевина,  и  препираху  се  међусобно  предлажући
  своје услуге. Старајући се да не увреди друге кочијаше, и обећавши им да ће га и они возити,
  Љевин изабра једног и нареди да вози Шчербацкима. Кочијаш је био диван, у белом колиру
  кошуље  извученом  испод  кафтана  и  затегнутом  на  наливеном,  црвеном  и  снажном  врату.
  Саонице овог кочијаша беху високе, спретне, на каквима се Љевин доцније никад више није
  возио; и коњ је био добар и трудио се да трчи, али се није мицао с места. Кочијаш је знао

  кућу  Шчербацких,  и,  описав,  рукама  кружну  линију  као  с  особитим  поштовањем  према
  путнику, и рекавши р-р-р, заустави саонице код улаза. Вратар Шчербацких извесно је већ све
  знао. Видело се то по осмејку његових очију и по начину како је рекао:

      - Одавно вас нема, Константине Дмитријевичу.
   359   360   361   362   363   364   365   366   367   368   369