Page 365 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 365
Не само да је вратар све знао, него је очевидно ликовао и усиљавао се да сакрије своју
радост. Погледавши у његове симпатичне старачке очи, Љевин као да разумеде још нешто
ново у својој срећи.
- Јесу ли устали?
- Изволите! А можете оставити и овде - рече смешећи се, кад је Љевин хтео да се врати да
узме капу. То је нешто требало да значи.
- Коме заповедате да вас пријавим? - упита лакеј.
- Кнегињи... кнезу... кнегињици... - рече Љевин.
Прво лице које је спазио била је mademoiselle Linon. Она је ишла кроз салон; и лице и
коврче њене сијале су. Тек што је проговорио с њом, кад се одједном иза врата зачу шуштање
хаљина и mademoiselle Linon ишчезе испред Љевина, а њега обузе радосни страх због
близине среће. Mademoiselle Linon, оставивши га, пожури и пође ка другим вратима. Тек што
она изиђе, а брзи, брзи лаки кораци зазвучаше по паркету, и његова срећа, његов живот, он
сам, боље од њега самог, оно што је тражио и тако дуго желео, брзо, брзо се примицало њему.
Она није ишла, него ју је невидљива сила носила к њему.
Видео је само њене ведре, правичне очи, уплашене истом радошћу љубави која је
испуњавала и његово срце. Те очи сијале су ближе и ближе, заслепљујући га својом
светлошћу љубави. Она се заустави сасвим близу пред њим додирнувши га. Њене руке се
подигоше и спустише њему на рамена.
Она је учинила све што је могла: притрчала му је и предала му се сва и плашећи се и
радујући се. Он је загрли и притисну своје усне на њена уста која су тражила његов пољубац.
Ни она није спавала целе ноћи, и цело јутро га је чекала. Мати и отац су без спора
сагласни, и срећни у њеној срећи. Она га је чекала. Она је хтела прва да му објави своју и
његову срећу. Спремала се да га сама дочека, и радовала се тој мисли, и плашила се, и
стидела се, и сама није знала шта ће урадити. Чула је његов глас и кораке, и чекала иза врата
док mademoiselle Linon не оде. Mademoiselle Linon је најзад отишла. Она је тада, не мислећи,
не питајући се шта и како, пришла к њему и учинила оно што је учинила.
- Хајдемо к maman! - рече Кити узевши га за руку. Он дуго није могао ништа да каже, не
толико зато што се бојао да речју може покварити узвишеност свога осећања, колико зато
што је увек, кад год је хтео нешто да каже, осећао да ће му уместо речи избити на очи сузе
среће. Узе њену руку и пољуби је.
- Је ли могућно да је ово истина? - рече најзад потмулим гласом. - Ја не могу да верујем
да ме ти волиш!
Она се осмехну на ово »ти« и на бојажљивост с којом је погледао у њу.
- Да! - значајно и лагано проговори она. - Ја сам тако срећна!
Кити уђе у салон не испуштајући његову руку. Кнегиња учеста дисање и заплака кад их
утледа, а затим се одмах насмеја, и тако енергичним кораком какав Љевин није очекивао,
притрча к њима, и загрливши главу Љевинову пољуби га и окваси његове образе сузама.
- Дакле, све је свршено! Мило ми је. Воли је. Мило ми је... Кити!
- Брзо сте то удесили! - рече стари кнез трудећи се да буде равнодушан; али Љевин је
приметио, кад се кнез окренуо к њему, да су му очи биле влажне.
