Page 399 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Молите се Богу. И свети оци су имали сумњи, и молили су Бога да их утврди у вери.
Ђаво има велику моћ, али му се не смемо подавати. Молите се Богу! Молите се Богу - брзо
понови он.

Свештеник поћута неко време замисливши се.

- Ви се, како сам чуо, спремате да ступите у брак са ћерком мога парохијана и духовног
сина, кнеза Шчербацког? - додаде он смешећи се. - То је красна девојка!

- Да - црвенећи уместо свештеника, одговори Љевин. »Шта му је потребно да ме то пита
на исповести?« помисли он.
А као одговор на његову мисао свештеник му рече:

- Ви се спремате да ступите у брак, и Бог ће вас, можебити, наградити потомством, није
ли тако? И онда? Какво васпитање можете дати својој дечици ако у себи не победите

искушење ђавола који вас вуче неверовању? - рече са кротким прекором. - Ако волите своје
чедо, онда као добар отац нећете своме детету желети само богатство, раскош и почасти;
пожелећете и његово спасење, његово просвећење светлошћу истине. Није ли тако? Шта ћете
одговорити кад вас невино детенце упита: »Татице, ко је створио све што ме очарава у овоме
свету - земљу, воду, сунце, цвеће, траву?« Је ли могућно да ћете му рећи: »не знам?« Ви не
можете не знати, кад вам је Господ бог, по својој великој милости, открио све то. Или, ваше
дете вас запита: »Шта ме очекује у загробном животу?« Шта ћете му рећи, кад ништа не

знате? Како ћете му одговорити? Оставићете га саблазни света и ђавола? То није лепо! - рече
он нагнувши главу у страну и гледајући Љевина добрим кротким очима.

Љевин није ништа одговорио, не зато што није хтео да ступа са свештеником у препирку,
него зато што му нико није задавао таква питања. А дотле док му деца његова стану задавати
ова питања, још има времена да размисли шта ће одговарати.
- Ви улазите у доба живота - настави свештеник - кад треба изабрати пут, и њега се

држати. Молите се Богу да вас он, по својој благости, помилује и да вам помогне - закључи
свештеник. - Господ и бог наш Исус Христос, благодатију и шче дротами својего
человјекољубија, да простит ти, чадо... - завршивши опроштајну молитву, свештеник
благослови и отпусти Љевина.

Вративши се кући, Љевин се осећао радостан што је његов незгодан положај престао, и
што се десило тако да није морао лагати. Осим тога, у њему остаде нејасна успомена да оно
што је говорио добри и симпатични старчић, није било баш тако глупо као што му се у први
мах учинило, и да ту има нечега што би требало расветлити.

»Разуме се, не сад - мислио је Љевин - него доцније, другом приликом.« Љевин је сад
више него пре осећао у души нешто нејасно и нечисто, осећао да се он, у односу према
религији, налази у положају који је тако јасно видео, и није волео код других, и због којега је

прекоревао свога пријатеља Свијажскога.
Оставши те вечери с вереницом код Доли, Љевин је био особито весео; објашњавајући
Степану Аркадијевичу узбуђено стање у којем се налази, рече: да је весео као пашче које уче
да скаче кроз обруч, и које, појмивши најзад ствар, и учинивши што се од њега тражи, скичи,

врти репом, скаче од радости на столове и прозоре.