Page 398 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

се, и посматрајући гипко кретање ђаконових леђа за време клањања. »Она је затим узела моју
руку и разгледала линије:

- имаш дивну руку - рекла је.« Љевин погледа у своју руку, и на кратку руку ђаконову. -
»Јест, скоро ће се свршити - мислио је. - Не, као да ће опет с почетка - помисли, ослушкујући
молитве. - Да, свршава се; ево, метанише. То је увек пред свршетак.«

Узев, неприметно, руком у плишаном зарукављу, банкноту од три рубље, ђакон рече да ће
записати, и јако лупајући новим ципелама по плочама празне цркве оде у олтар. После једног
минута промоли се отуда и позва Љевина. Дотле затворена мисао, покрену се сада у
Љевиновој глави, али он похита да је отера. »Удесиће се некако«, помисли и пође амвону.
Попе се по благим степеницама, и окренувши се удесно спази свештеника. Старчић -

свештеник, са ретком проседом брадом, са уморним, добрим очима, стајао је код налоња и
прелиставао требник. Поклонивши се овлаш Љевину, поче одмах уобичајеним гласом читати
молитве. Кад их заврши, учини велику метанију и обрати се лицем Љевину.

- Овде Христос невидљиво стоји и прима вашу исповест - рече он показујући на Распеће.
- Верујете ли ви у све чему нас учи Света апостолска црква? - настави свештеник одвраћајући
поглед од Љевина и склапајући руке под епитрахиљем.

- Ја сам сумњао, и сумњам у све - проговори Љевин непријатним за себе гласом и ућута.
Свештеник очекну неколико тренутака да ли Љевин неће још штогод рећи, и, затворивши
очи, брзим изговором и са ударањем на »о«, као што се говори у околини Владимира:

- Сумња је својствена човечјој слабости, али се морамо молити да нас милостиви Господ
укрепи. Имате ли каквих особитих грехова? - додаде без и најмање паузе, као да се старао да

не губи време.
- Мој је главни грех сумња. Ја у све сумњам, и већином сам у сумњи.

- Сумња је својствена слабости човечјој - понови свештеник исте речи. - У шта поглавито
сумњате?

- У све сумњам. Понекад чак сумњам и да постоји Бог - нехотице рече Љевин, и ужасну
се од непристојности онога што је изговорио. Али на свештеника, како се видело, речи
Љевинове не учинише утисак.

- Какве могу бити сумње о томе да Бог постоји? - брзо и са једва приметним осмејком
рече свештеник.

Љевин је ћутао.
- Како можете сумњати у Творца, кад погледате његове творевине? - настави свештеник

брзим, навикнутим изговором. - Ко је украсио светилима свод небески? - Ко је земљу обукао
у њену лепоту? Како би све то било без Творца? - рече и упитно погледа у Љевина.

Љевин је осећао да је непристојно ступити у филозофске препирке са свештеником, и
зато одговори само оно што се непосредно односило на питање.
- Не знам - рече он.

- Не знате? Како онда можете сумњати да је Бог створио све? - са веселом недоумицом
рече свештеник.

- Ја ништа не разумем - рече Љевин црвенећи и осећајући да су његове речи глупе, и да не
могу не бити глупе у оваквом положају.